Tako ti je to kad je čovek domaćica

Tako ti je to kad je čovek domaćica
(a čitaju se knjige pred spavanje)

Pre nekoliko godina neki novinar je za vesti pravio prilog o jednom divljem romskom naselju čiji se žitelji,a imah ih prilično,vodom snabdevaju sa jedne česme koju su vlasti napravile za njih u jeku neke izborne kampanje.Političari bili i slikali se sa srećnim stanovnicima i otišli....Naravno da je težak život kad nemate vodovod i kad idete do nekakvog puta izvan samog naselja po vodu.Taj novinar, mlad čovek, možda još student,  pita ove mučenike kakav im je život, jer eto moraju da donose vodu u kantama do svojih domova.Ljudi se žale svako iz svoje perspektive, a moje srce je najviše dodirnula jedna starija žena,ili je samo tako izgledala, kada je na pitanje koliko vode dnevno donese u svoju kuću,odgovorila: «Pa znaš kako,treba mi za suđe,za kuvanje,za umivanje,za decu,za svašta mi treba,pa dovučem jedno triest litri,znaš kako ti je, kad je čovek domaćica».E , to Č O V E K DO M A Ć I C A je genijalno rečeno,gotovo da govori sve, kao vrsta u klasifikaciji biljnog i životinjskog sveta,kao element u medovljevoj tabeli,jasno i precizno formulisano i izdvojeno kao zasebnost.Od tada kad god me neko pita kurtoazno, kako sam, dakle bez stvarne želje i da sazna kako sam zaista,ja kažem tu rečenicu:» znaš kako ti je kad je čovek domaćica» i uvek se nasmejem jer ta formulacija mami osmeh iza koga može da se napiše roman pun i gorčine , i humora, na temu «Kako sam dospela ovde» sa nastavkom «Što sam tražila to sam dobila».
Milioni žena na svetu jutros su se probudile kao Čovek domaćica ,milioni žena jutros su otišle na svoj posao i posvetile se svom zvanju ali kad se vrate kući zaviriće u svet Čoveka domaćice,a samo mali broj je onih žena koje u taj svet nisu zavirile ovoga jutra jer za njih radi neka Konsoela, koja pripada najugroženijoj skupini žena jer ona ne samo da je Čovek domaćica već joj je to i zanimanje....Namerno sam upotrebila formulaciju: «najugroženija skupina» jer želim da izbegnem vezivanje ličnog doživljaja sreće sa određenim društvenim statusom.Niko nije srećan ili nesrećan zbog toga što se bavi određenim zanimanjem ali sigurno da određeno zanimanje može bitno uticati na kvalitet života, a samim tim i na osećaj zadovoljstva sobom.
Jedna pametna amerikanka napisala je čitav niz knjiga koje se bave ličnim doživljajem sreće i jedan od njenih principa sreće glasi otprilike ovako:sve što nam je potrebno da budemo srećni već posedujemo u sebi i samo je stvar umeća ili perspektive da to i prepoznamo ili uvidimo.Dalje ona tvrdi kako nam ništa spolja ne može garantovati sreću jer svet i okruženje u kome živimo je u stalnom procesu menjanja pa se tako i okolnosti našeg malog sveta u kome živimo neprestano menjaju.Tako ako vezujemo svoju sreću za spoljašnje stimulanse nemamo čvrstu sponu niti garant sreće,jer sve što imamo možemo da izgubimo,a sve što nemamo teško možemo privući u onoj meri koja bi zadovoljila naš apetit za tako koncipiranom srećom.
Jutros sam se probudila, ko zna koji hiljaditi put, kao Čovek domaćica i prva misao mi je bila :»o,ne ,opet dan mrmota»druga misao mi je bila:»mrzim ovaj svet»,treća misao mi je bila:»kupatilo mi je zauzeto,opet!»četvrta misao mi je bila:»šta da obučem,sve mi je malo,ugojila sam se užasno»!Probudila sam se neraspoložena,besna,nezadovoljna,u mojoj glavi su se užasnom brzinom smenjivale negativne misli i u jednom trenutku osećala sam se kao da mi je mozak ispunjen bukom slično onoj koja može da se čuje kad je radio na frekvenciji koja hvata više stanica,kad ništa ne čujete i ne razumete osim poneku reč ili glas.Sela sam na krevet i pomislila kako sam dospela ovde,šta mi je,zbog čega se tako osećam,šta ja u stvari hoću?Sedela sam tako i pokušavala da ugasim buku u svojoj glavi.Pogledala sam napolje i ugledala predivno sunčano jutro,krošnju moje breze koja se presijavala na suncu,čula sam ptice i ugledala svoj odraz na staklu vrata od terase.Svideo mi se taj prizor,bila sam lepa,istina nisam baš gradjena kao Naomi Kembel ali bila sam lepa sebi...Onda je moj um počeo da prima čitav niz pozitivnih utisaka:videla sam zavese koje sam sama napravila,baš onakve kakve sam želela,moj baldahin koji sam sama napravila baš onakav kakav sam želela,urednu i lepu prostoriju koja je takva jer ja radim na tome.Sve negativne misli su utihnule i meni se otvorio prostor da vidim lepotu oko sebe...tada sam pomislila da zaista jeste tako,da lični osećaj sreće jeste jedina stvar koja je merodavna ,da sreću nosimo u svom srcu ali je ne vidimo i ne osećamo tako često jer su nam oči uma zaslepljene mnoštvom informacija kojima nas bombarduju mediji i čitav spoljašnji svet koji kreira ljudsko društvo i kao takva kreacija nameće nam ideal objektivne sreće.Objektivna sreća je model sreće koji je kreiran od strane interesnih grupa ljudskog društva, a koji do nas dolazi putem medija ,a najčešće televizije.Da je to tako pogledajte najobičniju reklamu za recimo sladoled,nećete pogrešiti ako obratite pažnju na reklame za anticelulit sredstva,šampon za kosu,automobile.To su samo banalni primeri koje prima naš mozak ,a takvih utisaka u toku dana nakupimo na hiljade....I onda se pitamo zašto želeći sve ono što nemamo bivamo toliko frustrirani da ne opažamo kako život koji imamo prolazi ,a da nismo ni primetili njegovu stvarnu i već prisutnu lepotu.Žudeći za stvarima koje nemamo mi praktično gubimo kontakt sa samim sobom,našim stvarnim bićem,sa nama onakvi kakvi jesmo,jer želimo da se uklopimo,želimo da budemo deo zajednice,jer mi i jesmo društvena bića,to nam je u prirodi,ali smo zaboravili na našu individualnost i na činjenicu da su upravo drugačiji ljudi,pojedinci sa originalnim idejama pokretali svet i pomerali granice.
Tako sam jutros, iako sam se po ko zna koji hiljaditi put probudila kao Čovek domaćica,uz vrlo malo napora,uspela da otvorim oči svog uma i shvatila sam nekoliko stvari.Ja sam doživela tzv uvid,imala sma osećaj da vrlo jasno vidim stanje stvari i da sam primila znanju istinu koja se odjednom ukazala kao celovita.Uvid se razlikuju od običnog zaključivanja po svojoj kompleksnosti,to je osećaj kao da ste složili delove mozaika koji su bili razbacani svuda oko vas i odjednom vidite da složeni daju sliku nečega što pre toga niste mogli videti,jer ste gledali samo njegove nasumično razbacane delove.
Prvi od njih je da sreća nije nešto što dolazi iz spoljašnjeg sveta,niti da ima uzrok u materijalnim stvarima ili opšte propagiranim modelima načina na koji treba da živimo:kako izgledamo,kako se oblačimo,koja kola vozimo,u kom kraju živimo i koliko nam je luksuzna kuća...Sreća je nešto što nosimo u svom srcu kao jedino neotuđivo dobro koje je u potpunoj kontroli našeg uma.
Drugo,još važnije jeste da pojam sreće ne možemo da sagledavamo iz dva ugla:objektivog i subjektivnog,iz jednostavnog razloga što sreća i ne postoji kao nešto objektivno u spoljašnjem svetu što se može dosegnuti nekakvim postignućima.Sreća je individualni osećaj i kao takva svojstvena je svakom čoveku bez obzira na spoljašnji svet.Lični osećaj sreće je pravo svakog čoveka da uživa u lepoti svog života kakav ima i podsticaj da unapređuje svoj život kako bi takvih momenata bilo sve više i više...Naravno ovde postoji samo jedno Kantovo ograničenje u vidu njegovog etičkog principa da se sloboda jednog čoveka završava na mestu kad uživanje te iste slobode ugrožava slobodu drugog čoveka.Dakle sreća je uvek subjektivni osećaj jer samo kao takva postoji.
Treće saznanje me je jako obradovalo ,a odnosi se na činjenicu da je lični doživljaj sreće stvar percepcije pojedinca.Dakle ja sam se jutros probudila mrzeći ceo svet,sa jasnom predstavom o sebi da sam Čovek domaćica i da mi predstoji još jedan dan mrmota.Probudila sam se sa svešću da sam debela i ružna zaparložena domaćica koja nema šta da obuče jer je takva i kojoj je kupatilo zauzeto kao i obično.Onda kada sam primirila svoje uzavrele misli i počela da opažam lepotu oko sebe predamnom se ukazao čitav jedan svet koji je bio tu i pre nekoliko trenutaka ali ja ga nisam želela videti.Ovo me je dovelo do uvida kome se toliko radujem ,a to je da se lični osećaj sreće može vežbati.Ako polazimo da svako od nas nosi sreću u sebi kao nešto što nam je dato životom,onda posedujemo i mehanizme da taj osećaj sreće i dosegnemo.Dakle moje pravo da budem srećna je nešto najdragocenije što imam,to pravo i moje prirodno svojstvo je neotuđivo.To što sam zaboravila svoju imanentnost nije ništa posebno jer milioni ljudi je nesrećno ,depresivno,samoubilački nastrojeno,živeći život izvan sebe u spoljašnosti koja ima svoje standarde.Ono što je posebno i jedinstveno ,a samim tim i dragoceno jeste moja mogućnost da ponovo naučim da budem srećna.Dakle sreća se može vežbati.Mnogi stručnjaci koji se bave samorazvojem upravo tvrde da se razvijanjem sposobnosti pozitivnog mišljenja razvija i ljudska sposobnost da svet sagledava iz perspektive gde se svako iskustvo smatra dragocenim korakom u razvoju ličnosti.Kada prihvatimo život na takav naćin nevolje neće biti sila koja nas ruši već izazov koji nas jača,prosvetljava i uči da budemo bolji ljudi.Dakle lako je biti nesrećan,dovoljno je samo se prepustiti nevoljama sa kojima se svakodnevno susrećemo.Teško je uprkos nevoljama koje su tu svuda oko nas sačuvati osećaj sreće i sposobnost da se radujemo svakom danu koji je jedan jedini i neponovljiv.
Dakle sa srećom je slično kao i sa smehom.Ako ste nekad probali da se smejete na silu,onda znate o čemu se radi.Probajte sad da se smejete i videćete da ćete početi zaista da se smejete do suza...Probajte da nađete svoje pozitivne misli i sagledavajte svaki dan iz te perspektive i videćete gde će vas to odvesti.
Ja trenutno osećam polet i zadovoljstvo jer sam se danas susrela sa sobom i moje unutrašnje biće mi je reklo da živeći svoj život Čoveka domaćice ništa nisam izgubila,još uvek mogu da razmišljam o dubokim i filozofskim temama,još uvek mogu da saznajem dragocene istine,još uvek mogu da se razvijam u svakom pogledu.Danas sam srećna uprkos lošem početku dana jer sam shvatila da sam ja gospodar svog života,sreće i slobode i da je pitanje moje lične hrabrosti i odlučnosti koliko ću od svega toga uzeti.
Četvrti uvid je da smo podjednako gospodar i negativnih uticaja spoljašnjeg sveta na naš lični osećaj sreće.Kao što mogu da svesno vežbam pozitivne misli tako mogu namerno i smišljeno da smanjim upliv negativnih utisaka koji nadiru iz spoljašnjeg sveta.Tako možemo biti vrlo selektivni u izboru onoga što ćemo primati kao informaciju bilo da se radi o medijima,bilo da se radi o prijateljima i ljudima u našem okruženju koji žarko žele da ispričaju sve svoje probleme,da vam sopšte morbidne dogodovštine o kojim su slušali ili čitali ili su to baš danas videli....Naravno da živeći sa drugim ljudima ne možemo da se opredelimo samo za priče o lepim stvarima ali stvar je našeg ličnog izbora koliko ćemo se uživljavati u tuđe probleme,sa koliko emocija ćemo primiti vesti o tuđim nesrećama...Ja sam naučila jednu vrlo dragocenu stvar o ljudima,a to je da većina voli svoje probleme jer koje god rešenje ponudite,a ima ih najčešće mnogo,oni ga odbijaju kao neprihvatljivo iz hiljdu razloga.Shvatila sam da svi ljudi nisu spremni da se suoče sa problemima kako bi ih razrešili.Naprotiv njihovi problemi su se vremenom pretvorili u sigurno utočište u kome nema rizika da će doživeti neku novu vrstu bola.Sve dok je bol koji čovek podnosi podnošljiv i omogućava bilo kakvo prihvatljivo funkcionisanje mnogi neće imati hrabrosti da se suoče sa svojim problemima.Zato je jako važno da znate da prepoznate takve pojave i da svoju energiju ne trošite na uzaludne stvari.Naučite da poštujete probleme vaših prijatelja kao deo njihovog života ali pokažite gde su granice do kojih ste spremni da idete u pružanju podrške drugima,tako učite druge da poštuju vaš život .S druge strane nevolje sa kojima se susrećemo,a ničim nismo u mogućnosti da ih sprečimo takođe možemo neutralisati načinom na koji ih prihvatamo.Dovoljno je smo pomisliti da je nevolja koja nas je snašla samo jedan stepenik na putu kojim se krećemo i da verujemo da posedujemo sposobnosti koje će nam omogućiti da je pređemo i nastavimo svoj put.Tako posmatran problem postaje izazov ,a ne nepremostiva prepreka.
Peti uvid koji proističe iz svih prethodnih jeste da je lični osećaj sreće stanje kojem težimo i koje iziskuje rad na sebi i stalni kontakt sa sobom.To je veoma odgovoran i težak posao i kao svaki takav rad zahteva disciplinu.Disciplina je korisna stvar u svemu jer vodi organizovanosti,a to nije ni malo lako postići.Kao kad vidite prelepu ženu sa zategnutim telom i pomislite :»Blago njoj ,bog joj je poklonio lepotu»....A možda niste ni pomislili koliko vremena u napornom vežbanju provodi svaki dan,koliko pazi na način ishrane i koliko se uopšte odriče radi takvog predivnog tela.Nikada ne možemo pouzdano znati šta je kome dato,a šta je zaslužio kao rezultat napornog rada.Ipak ako nam je nešto dato,kao pravo i imanentno svojsvo da budemo srećni,onda je pravi zločin izgubiti u nemaru takvo bogatsvo i još gore ne učiniti ništa da ga ponovo pronadjemo.
Za jednog običnog Čoveka domaćicu ovi uvidi su više nego dovoljni,a moj dan je već sada ispunjen i poseban u svakom pogledu,a još nije ni podne...



Na kraju,pitate se šta će ovaj tekst ovde,mislite da ste pogrešili adresu?Ne sve je u redu,na pravom ste mestu.Ovaj blog je moja soba u kojoj pišem recepte za one koji žele da nauče da kuvaju, pokazujući na ovaj način posredno da ukoliko je važe zanimanje domaćica jer ste trenutno nezaposleni,jer želite da se posvetite svojoj porodici ili je to stvar vašeg izbora,možete da se bavite sa hiljadu drugih plemenitih veština,a jedna je sigurno i veština oplemenjavanja sopstvene ličnosti.Ta mogućnost samorazvoja nije nužno vezana za status koji ljudi stiču pozicioniranjem u društvu,za količinu novca koji zaradjuju ili količinu novca sa kojom raspolažu....Mogućnost samorazvoja i sticanja uvida koji nam omogućavaju da život shvatimo bolje i da ga vidimo trodimenzionalno stvar je samoopredeljenja i potrebe da se neprestano razvijamo.Tako,ako danas budete za ručak pravili supu sa sosom od mirodjije i žuti kolač,imaćete mnogo slobodnog vremena da se bavite unapredjenjem sopstvene ličnosti...Možete da preispitate svoje odnose sa drugim ljudima,možete da razmislite o tome da li previše ugadjate deci i da li je vreme da ih učite da određene obaveze postaju njihova rutina i sastavni deo života u porodici,možete i da se posvetite sebi kako god želite.Jedino što je važno jeste život koji imamo i sadašnji trenutak.budućnost je u domenu mogućeg ,a prošlost je deo istorije.Umirite svoje misli i sagledajte sadašnji trenutak,pronadjite srećnu misao i to je sve što vam treba da poletite!