VIŠNJEVAČA
Pre više od deset godina kum Ilija mi je doneo pune dve velike kese višanja.Višnje lepe, zrele i kisele, neprskane, nabrane ko zna gde na Vojnom putu, kada je ovo «ilegalno» naselje bilo više predeo pod voćnjacima i njivama nego gradsko naselje.Moj kum je takoreći, domorodac ovde, a to ima svoje značenje kad ste stanovnik vojnog puta. To znači da ste živeli nadomak grada ali potpuno izolovani od sveta jer je najbliža autobuska stanica, davno nekad, bila bar tri kolometra udaljena, a isto toliko i prva pumpa za pijaću vodu. To, isto, znači da su vas svi stanovnici poznavali do unazad desetog kolena, jer je tu nekad živelo dvadesetak porodica.Tako, moj kum je rastao kao dete sa sela i to veoma zabačenog, međ' kukuruzima, miševima i fazanima, okružen voćnjacima u kojima je bilo pravo izobilje trešanja, višanja i ringlova...a kad bi se u kišnim jesenjim danima domogao prvog asfalta skidao je čizme na kojima je bilo bar tri kile masnog blata zemlje crnice i preobuvao se u izglancane cipele, da bi zakoračio u civilizaciju grada Zemuna.
Moj kum Ilija poznaje svaki kutak, svaku voćku i svakog starosedeoca i s proleća i u letnjim danima uvek je donosio razno voće...Da se razumemo, nije to pokradeno voće! Ne! Kad se šetate sokacima i vijugavim prašnjavim puteljcima koji imaju pravac prečica koje prave putnici namernici, nailazite na ljude koji žive u malim kućicama,na malim parcelama i ako vas poznju, kao što poznaju mog kuma Iliju, odmah se čuje poziv: «Oooooo, Ilijiijaaa, jes' to tiiii?'Ajd' svrati na kafu, 'ajd' naberi višanja, istruliše,nema ko da bere....» To je bilo nekad, kad je Vojni put bio potpuno van svih planova i vizija gradskih vlasti. Danas, to je jedno prilično sređeno naselje.Puno sveta je došlo, puno novih kuća, vodovod, kanalizacija,telefon, kablovska, asfalt u većini sokaka...Jedino nema toliko voćki i malih slatkih miševa koje smo mi divljaci proterali sa ognjišta!
Ono što najviše volim u ovom naselju, a što ne može izmeniti ni jedna intervencija civilizacije je srdačnost i povezanost ljudi koji žive jedni kraj drugih...Tako, često, kad izađem na terasu da unesem drva za loženje, moja komšinica Zaga ako me spazi, dok nešto radi na svom dvorištu, ne propušta priliku da me pozove na onaj planinski način: «Ooooo, Ančiiiiii! Imaaaaa liiiii zimeeeee?»
Tako, donese meni kum Ilija višanja ne zna se koliko.
»Šta ću sa tolikim višnjama Ilija? Moram da ih očistim i zamrznem ili da pravim sok!»
«Napravi višnjevaču!»
«Kako, brate kume,nikad nisam pravila višnjevaču!»
« Eeeee,velike mi nauke ! Evo kako!»
VIŠNJEVAČA
Potrebno je:
Višnje dve-tri kile (može i više)
Šećer : 0,7-1 kg na teglu od 3 kg
Domača rakija od šljive ili loze
Tegle od 3 kg
Postupak:
U velike i dobro oprane tegle, u kojima obično kupujemo kisele paprike ili krastavčiće, naspite višnje koje ste prethodno dobro oprali i probrali. To znači, samo one višnje koje nisu ni malo trule i oštećene, sa sve košpicama sipamo u pripremljene tegle tako zauzimaju 2/3 njihove zapremine.Preko višanja naspite 0,7-1kg šećera, protresite teglu da šećer spadne koliko je to moguće i preko svega nalite domaću rakiju, (može i kupovna ako nemate domaću, npr.lozovača), tako da višnje i šećer ogreznu u rakiji i da dopunite zapreminu tegle do vrha.
Poklopite teglu i ostavite da se sve sjedini i dobije pravu gustinu. Povremeno promućkajte tegle da se šećer stopi s višnjama i rakijom.
Kada sam napravila svoju prve četiri tegle (pa, Ilija je stvarno doneo puno višanja) sastojke u poklopljenim teglamasam držala sam na terasi,na suncu nekoliko dana.Posle desetak dana probala sam svoju prvu višnjevaču i oduševila se! Takav cherry-brandy nisam okusila nigde pre!Tegle čuvam na tamnom mestu na sobnoj temperaturi.Ja ih držim u kuhinjskom kredencu.
Danas, još uvek imam višnjevaču u tim istim teglama.Jedino što sam vremenom dodavala višnje, šećer i rakiju, kada se nivo tečnosti smanjivao ili je deo višnji bio pojeden zajedno sa likerom....Moram da vam kažem da od svih pića koje ponudim gostima, višnjevača je najtraženija. Zato što je ubedljivo najukusnija od svih kupovnih likera te vrste.Liker koji dobijete na ovaj način ima potrebnu gustinu, slast i jačinu koji sami određujete u zavisnosti od jačine rakije koju stavljate.
Iz ličnog iskustva sa višnjevačom, mogu vam reći da sam prvobitno upotrebila četiri vrste domaće rakije:šljivovicu, jabukovaču, kruškovaču i lozovaču.Ukusi su se razlikovali i to bitno! Najmanje mi se svidela višnjevača koju sam napravila sa jabukovačom.Nekako je imala praznjikav ukus.Najlepša je ona sa šljivovicom i lozovačom.
Ovo piće i pri veoma malim količinama snažno deluje na našu moć rasuđivanja: odjednom sve izgleda lepše i lakše i nekako se čini da ta lična harizma prosto zrači iz nas....naravno sve je to obmana pripitih čula, zato oprezno, onda kad treba malo ulepšavanje stvarnosti i anestezija za misli koje se roje. Ponekad, kad imate vozača ili kad znate da nećete voziti, pa valja se ponekad! Zar ne? Al' ponekad!Oprezno, ne dajte se zavarati lakoćom konzumiranja likera: Slatko jeste ali i opojno!Doslovno!
Živeli!
Sjajan post!!
ОдговориИзбришиMoja baka je radila višnje u rakiji, upravo ovako. Tegle su stajale danima na suncu. Jako sam to voljela, a kako imamo višnje u dvorištu, možda se jednog dana odlučim i ja raditi. Ako zbog ničeg drugog, ono zbog nostalgije.
ОдговориИзбришиLijepa prica. I ja sam je nekad pravila na ovaj nacin (U dvoristu smo imali 3 visnje).
ОдговориИзбришиE bas je taj kum Ilija neki sjajan covek! :)
ОдговориИзбришиMi pravimo nesto slicno i vise nam niko ne trazi sok kad dodje u goste :)
U mom dvorištu su tuje i breze, višanja sve manje na Vojnom putu,pa one smrznute koristim kao dopunu, svremena na vreme...
ОдговориИзбришиA što se tiče Ilije, ma on je naš anđeo čuvar.
Drago mi je što vam se sviđa post.Svima puno pozdrava!