JA OVAKO VIŠE NE MOGU RADITI!

 DOLAZI VREME SLAVA

U mom poslu kad dođe vreme slava nastupi prinudni post. Kako koji svetac dolazi po crkvenom kalendaru tako i skala uspeha u poslovanju mog malog preduzeća pada na donje granice minimuma.U to vreme stalno žalim što nisam pekar ili apotekar ili i jedno i drugo, jer čini se da u vreme slava, Srbi konzumiraju samo velike količine hrane i lekova: prvo preteraju u jednom pa se leče tražeći prečice u drugom.
Veliki svetac, Slava , je crveno slovo i znak STOP za sve poslove. Tada niko ništa ne radi! Oni koji slave pripremaju se za doček gostiju, a oni koji ne slave idu u goste.

Pitala sam komšinicu šnajderku, kako ona uopšte uspeva da radi pored toliko crvenih slova u verskom kalendaru.Odgovorila mi je da ne šije baš na velike svece ali da u firmi rade uvek i da se ona tada ne brine jer to nije u njenoj kući!
Pitam se da li se Bog ljuti što ljudi rade na neki svetac? Da li se Bogu i svim svecima ukazuje poštovanje tako što obustavljamo sve poslove i sednemo za trpezu pa jelom i pićem svetkujemo?Da li Boga mogu uvrediti ako u ne znanju zakrpim svoje čarape jer mi je provirio kropirić na mestu palca?
Pitala sam komšiju, budućeg sveštenika, kakav je njegov odnos prema radu u dane kada je neki svetac. Rekao mi je da u svemu treba naći meru i ako smo nešto započeli i trebalo bi da započeto dovršimo, to i uradimo iako je svetac.Rekao je da u tom pogledu treba biti opušten, a čuvati svoju dušu od drugih grehova svakoga dana...
Pred Slavu, sveštenik dođe i osvešta kuću.Tako jednom, na Đurđev dan, Otac Jovan, praveći prečicu, kroz moje dvorište pođe kod komšije da obavi svoje.Zatekne me u poslu na dvorištu. Dan je bio lep i sunčan i ja izašla da sredim svoju bašticu. Pozdravim ga i on mene, ali ništa mi nije rekao za moj rad u bašti. Desi se  i sledeće godine ista scena: drvo koje sam zasadila prošlog Đurđevdana sada izčikljalo i ja ga orezujem. Sva sam se ulepila od znoja, prašine i lišća u tom poslu, a otac Jovan prolazeći pored mene pozdravi me: "Ja vredniju ženu nisam video! Radi ti, samo radi, neka te čuva Gospod Bog!"
Čini mi se da što je čovek bliži Bogu, to je i njegovo razumevanje bogougodnosti "demokratičnije" pa se na toj skali vrednosti rad ne smatra grehom.Možda bi se trebalo pozabaviti ožderavanjem i prenapijanjem, možda bi se trebalo pozabaviti osećanjima koje gajimo za druge ljude, pohlepom, zavišću i mržnjom?
Poslednjih godina mnogo se priča o pojavi  slavljenja Slave u restoranu.Meni je ovo paradoksalno isto koliko i želja da postanemo roditelji, a uradimo vazektomiju i podvezivanje jajnika.
Slava je tradicija jedne porodice, dan kada domaćin okuplja svoju porodicu, prijatelje i komšije, u želji da ih ugosti i posluži, vodeći računa o tome da je to dan ljubavi i poštovanja i ljudi i Boga, a ne dan licenciranja svoje finansijske moći, a ne dan pokazivanja ovozemaljske prolaznosti i ispraznosti.
Slavska trpeza je svečana, ali vodi se računa da li Slava pada u posne ili mrsne dane. Tog dana iznosimo najbolje što imamo pred svoje bližnje, bilo da su porodica ili prijatelji ili komšije.Ali sutradan i svaki drugi dan  dajemo sve ono najbolje u nama, ne štedeći se.To je Slava ugodna Bogu i čini mi se da je po ovoj meri, dan  Slave poslednji u tom ciklusu, jer se računa i sve ono što smo zamesili i ispekli, skuvali i zakuvali, servirali i pružili tokom cele godine, od Slave do Slave.
Nedavno sam pročitala jednu anegdotu koja se bavi čovekom i njegovom odnosu prema Bogu.U toj poučnoj priči, Bog je poželeo da se skloni od ljudi tamo gde ga nikako neće pronaći jer su mu dosadile stalne molbe koje mu ljudi upućuju.Pitao je svoje anđele gde bi to moglo biti, a da ga niko ne pronađe.Pošto su mu anđeli predlagali razna mesta, od najvećih dubina do najvećih visina, jedan anđeo, mudar, predložio mu je da se sakrije u ljudsko srce: "Tamo izgleda retko zalaze", rekao je anđeo bogu.
Ja bih dodala, u svoj svojoj skromnosti, da se na tom mestu slavi i Slava. Na tom mestu moguće je pozvati sve svoje bližnje, sve svoje prijatelje i sve svoje komšije, jer srce je bezvremeno i ne poznaje granice života i smrti.Samo u srcu susrećemo večnost kao živu iluziju jer se ne pitamo ni za svoju konačnost.
Na kraju, Bože, oprosti mi, jer me ljuti svaka isključivost! Oprosti mi, jer ko sam ja da sudim?