PRVI DAN PRVOG MESECA TRINAESTE GODINE

«JA VOLIM SAMO SEBE, SVOG PREDIVNOG SEBE»

Prvi post na blogu Kuvar za početnike objavila sam 29. novembra 2009. godine.Ušla sam u petu godinu postojanja ovog bloga koji je postao sastavni deo moje dnevne rutine i što bi rekao naš predsednik: «Poraslo dete, osamostalilo se (šmrc,šmrc)!» Mašala!

Nikada nisam objavila ni jedan post 01.01. bilo koje godine, pa sam sad poželela da to uradim. Postala sam zavisnik o svom blogu, posećujem ga dnevno čak i kada ne objavljujem nove postove, «prelistavam» stranice i moram da priznam da često uživam u tome. Volim svoje nekulinarske tekstove, kao i  tekstove koji su se često pojavljivali kao prateći deo nekih recepata, iz razloga što oni predstavljaju svojevrstan zapis o mojim tadašnjim razmišljanjima i osećanjima. Ovaj kuvar je i neka vrsta dnevnika o jednom razdoblju u mom životu.

Često, kada sam osorna i ljuta na život, posle čitanja tekstova na svom blogu doživim preobražaj u pravog anđela, jer iskrenost, koju nalazim u tim tekstovima, pobuđuje ono najbolje u meni, dobrotu i ljubaznost. Iskrenost koju sam «uhvatila» u tim, nekim tekstovima, je kao konzervirana blagodet koja leči dušu. Bar moju...

Možda vi, moji čitaoci, nemate takav doživljaj, a ja vam ne zameram zbog toga, jer meni je sasvim jasno da se nije rodio onaj koji se može svideti celom svetu i nemoj te mi zameriti na mišljenju, da sve što ljudi pišu i stvaraju pisajući, ipak potiče iz neke unutrašnje potrebe i pre svega, u tom smislu, predstavlja zadovoljenje te potrebe. Dopadljivost nekog štiva uvek je nus pojava samostalnog života nekog teksta koji dopre do drugih ljudi.

«KAKAV  RADOSTAN DAN, PTICE PEVAJU ALELUJA»

Prvi januar 2013. godine je najlepši prvi januar ikad. Kada sam otvorila vrata terase, svoje spavće sobe, dočekao me je predivan, sunčan dan. Breza, koja je kraljica mog malog dvorišta, blistala je na tom suncu spokojna u svojoj lepoti. Bila je prva koja me je pozdravila i poželela sreću. Taj dožvljaj čiste radosti je moja prva dragocenost prvog jutra nove godine. Ceo ovaj dan, prožet je osećajem da mi predstoji jedna vrlo važna godina i ja sam, kao nikada do sada, ispunjena verom da će se sve dovesti u red.

Ja, jednostavno, to znam.

Taj osećaj je prava blagodet s obzirom na to da sam u protekle četiri godine prošla kroz vrlo neprijatna, turbulentna dešavanja na polju posla.

Hodala sam po tankoj ivici između propasti i spasa, između nove šanse i gubitka svega stečenog u proteklih 20 godina rada. Najveći strah je bio, da u takvim uslovima, ne izgubim sebe ali i onog, čoveka-stvaraoca, u svom suprugu. Naime, shvatila sam da gubitak tla pod nogama, u poslu kojim se bavite, ne znači samo gubitak novca, dugovanja po raznim osnovama i promenu načina života, promenu kako percipirate sami sebe i kako vas percipiraju drugi ljudi. Najopasniji je strah koji osećate, beznađe koje unižava sve vredno u vama.

Plašila sam se da ću u jednom trenutku pasti, pod tim udarima nevolja i da posle toga, nikada više neću biti ista.

Srećom, u toj pustolovini, imala sam pravog «ratnog druga» koji me je nosio kada sam padala, i srećom, padali smo pokošeni nesnosnim pritiskom, nekako naizmenično, pa smo mogli da se pomažemo. Uvek je jedno, nosilo na plećima ono drugo...

Istina je jedna jedina i vrlo jednostavna: rad! Radili smo i radimo 12 sati svakog dana u nedelji, a takav tempo nam predstoji i u ovoj godini. Jedina razlika između tog, iznurujućeg, rada do sada i ovog koji predstoji je svetlo na kraju tunela: «Svjetlost počinje tihim menjanjem mojih pobuda»

Sada vidim da sam svojim ličnim radom i radom svog «ratnog druga» skoro doplivala u sigurne vode i sada sam ubeđena da ću u tome uspeti.

«ONO ŠTO ME STALNO PLAŠI ZVUČI POZNATO»

«Ruke su mi bile na oltaru mnogo godina» i to što se krije «iza zavjese» ne plaši me. Ne, više ne! Naučila sam da nije bitno ono za šta se molite, niti kome su molitve upućene, već mir koji nalazite u utešiteljskoj moći molitve i poniznosti ega.

Naučila sam da neizvesnost, onoga što se krije iza zavese, ne primam sa strahom, već znatiželjom čoveka koji zna da svaki prozor otkriva neki novi pogled na svet. Želim da otvorim još mnogo prozora iza mnogih zavesa. Bez straha.

REZIME

Pisanje ovog bloga oplemenilo je svaki moj dan. Praćenje i čitanje blogova drugih autora često me inspiriše za neke male stvari u životu, ali i one velike i dragocene pomake. Čitanje pametnih tekstova, koje pišu pametni ljudi, daje mi veru da postoji dobro na ovome svetu koje smo skloni da previdimo u svakodnevno stampedu obaveza koje imamo, problema sa kojima se suočavamo. U protekloj godini otkrila sam nekoliko autora veoma kvalitetnih blogova i nadam se da ću i ove godine uživati u receptima mojih omiljenih foodblogerki, u opservacijama i razmišljanjima blogera koji se bave, nazovimo to, građanskim novinarstvom, radujem se budućim projektima mnogih kreativno-umetničkih blogera.

Sve u svemu, dobro je! Živi smo, zdravi smo, nek tako i ostane! Svima, još jednom želim srećnu novu 2013.godinu, zdravlje i uspeh u ostvarivanju svojih želja i zamisli.