RECEPT ZA SREĆU

Kako se pravi eliksir za sreću

Potrebni sastojci:

1.      Dobar komad finansijskih problema, narodski rečeno, neimaštine. Postarajte se da je stara bar tri godine, ta je najbolja, nije vas dotukla dok ste je nosili na plećima.Nije važno njeno poreklo: gubitak zaposlenja, propadanje firme u kojoj radite ili bankrot sopstvenog preduzeća.Podjednako je dobra svaka neimaština.

2.      Bauk praznog novčanika, hermetički zatvorenog u prekomernim dugovanjima po platnim i kreditnim karticama.Dovoljan je i jedan ali ako imate takva dva pri ruci, ukus eliksira će biti još bolji, a njegovo dejsrvo tri puta jače.

3.      Prstohvat čiste esencije shoping apstinencije: Najmanje tri godine niste bili kod frizera, pedikira, manikira, ginekologa, zubara, niste kupili ni jednu maskaru, kremu za lice, losion za telo, ne daj bože parfem, sandale, cipele, torbu, čizme, brushalter, gaće, niste išli na putovanja, slavlja, pozorište,bioskop.Apsolutno je bitno da imate čistu esenciju potrošačke apstinencije:dakle ništa niste kupili sebi bar tri godine.

4.      Dobra i sveža vezica Očeve smrti i Majčinog očaja. Ovde može poslužiti, kao zamena, svaki konačni rastanak, svaki nenadoknadivi gubitak.

5.      Dobar i konstantan pritisak poverioca: banaka, dobavljača, elektrodistribucije, SBB-a, JKP; Infostana, Telekoma... Dodajte po želji i ukusu šta vam je drago...

6.      Bar trogodišnji osećaj malodušnosti i beznađa.Poreklo nije bitno: Podjednako je dobra patnja zbog gubitka ljubavi, zdravlja, finansijske sigurnosti, gubitak samopoštovanja, samopouzdanja, ugleda, gubitak prijatelja, prevare i laži, lažna obećanja...Sve dolazi u obzir.Njihovo kombinovane još bolje!

7.      Nesanica udružena sa noćnim morama, tako da ne znate šta vam je gore da ne spavate ili da sanjate...

8.      Sve ove sastojke potrebno je čuvati na umerenoj telesnoj temperaturi uz konstantno smenjivanje stresa i nagoveštaja anksioznosti.Morate dobro balansirati u ovoj međuzoni jer ako puknete pod stresom ili ako vas samelju napadi anksioznoti, ništa od eliksira...tada nema svrhu i nema dejstvo. Kada se prekalite, čuvajući ove sastojke, bar tri godine, spremni ste za esencijalni sastojak:

9.      Litar katarzičnih suza.Nisu to one suze koje se cmizdre, nisu to one suze posle kojih se osećate bolje, nisu to nijedne suze koje ste ikada pre isplakali.Sve te suze su bile kratkoročno OK.Za eliksir sreće, trebaju nam suze koje mogu da zaustave dah, srce, život.Ako ih preživite, doživećete katarzu.

10.  Neizostavni sastojak je i strah od poštara: Kad se oglasi kućno zvonce, a  vi uvek pomislite da vam poštar donosi opomenu pred utuženje ili još bolje, sudsko rešenje o blokadi računa.Potrebno je da gajite i strah od ljudi u radnim kombinezonima jer oni imaju «klešta» kojima seku struju, kablovsku, internet...Sve u svemu strah od svega, dobro će doći...

11.  Prstohvat kletve:dabogda imao pa nemao!

12.  Kako je svako od nas specifičan, ovom eliksiru za sreću slobodno možete dodati sastojke koji su vama bitni, koji su specifični, jer tako ćete dobiti eliksir koji je baš po vašoj meri.

13.  Na kraju kada prikupite sve ove sastojke, bilo bi lepo da pronađete i ushićenje koje ste doživeli u dodiru s umetnošću: književnost, muzika, film, slikarstvo...Ovo nije toliko bitan sastojak eliksira koliko je bitan kao sastojak lične drame i mogućnosti da svoj život sagledate u nekoj umetničkoj formi.Ovaj sastojak vam pomaže da efekte dejstva eleiksira doživite kao neku vrstu umetničke forme u kojoj ste vi glavni junak.

14.  Poslednja pretpostavka za spravljanje eliksira sreće je posuda u kojoj se spravlja. Bez ove posude nećete moći konzumirati eliksir.Ako ste tu posudu izgubili, zaturili ili uništili dok ste se verali po vrletima života, tražeći sreću, žao mi je.Nenadoknadiva je.Sve ove sastojke eliksira za sreću možete pomešati samo u toj posudi. Ipak ne očajavajte, iako nećete okusiti eliksir, samo posedovanje svih njegovih sastojaka, omogućiće vam da spoznate šta je sreća te je nećete više grozničavo tražiti na pogrešnim mestima, a to je već veliki napredak i poboljšanje.

Možda ste po prirodi sastojaka ovog eliksira za sreću, već primetili da se spravlja po homeopatskom principu: isto se istim leči.

Onaj ko je probao ovaj eliksir postao je alhemičar života i sve što dodirne pretvori u zlato.

Oni koji su prikupili sve sastojke ali su  nažalost, izgubili posudu u kojoj se spravlja, zasigurno znam, oslobodili su se straha: straha od svega na ovome svetu, pa i od poštara, ljudi u radnim kombinezonima, sudija i tužitelja, banaka i dobavljača, straha od sutrašnjice...

Otkrila sam vam tajnu koju sam spoznala na jednom uzbudljivom putovanju moje duše,

koja se susrela sa fantastičnim likovima za koje je moj život neraskidivo vezan: Ursula koja živi u romanu «Sto godina samoće», Margarita koja je volela svog Majstora, Baka Vedervaks koja je osnivač «Glavologije» i cenjena veštica Disk-sveta.Obišla je moja duša i Koeljevog  Alhemičara ali i Čarobnjaka na njegovom hodočašću.Veronika koja je odlučila da umre, mnogo mi je pomogla, takođe. Moja duša je putovala duhovnom zaostavštinom oca Tadeja i Nikolaja Velimiroviča i na kraju susrela se u snu sa rođenim ocem, koji mi je rekao: «Šta se Anka ti sekiraš! To su samo uništive pare!»

Ukoliko vas zanima, gde sam bila ja za to vreme, šta se dešavalo u stvarnosti, pročitajte tekst koji sledi...

Nešto sasvim lično:

Recept za sreću i trokraka raskrsnica na putu kojim se stalno ide

Danas sam otvorila svoju novu-staru prodavnicu šrafovske robe...Znate ono:šrafovi, okovi, burgije, brusne ploče, elektrode i još .....Nova, jer je nova na ovoj lokaciji, a stara jer je preseljena sa starog mesta, gde smo radili 7 godina.

Da bi se preselila jedna prodavnica na drugu lokaciju, da bi se sve postavilo na svoje mesto i odradila sva papirologija, potrebno je užasno mnogo teškog fizičkog rada i to bar 7 dana po 16-18 sati.To sam radila poslednjih 8 dana.Teške fizičke poslove i još dosadnije i teže ispisivanje cena, postavljanje deklaracija.Jedina zabavna stvar u svemu tome bilo mi je pozicioniranje artikala i sređivanje prodavnice, da izgleda lepo i napucano, što bi se reklo...

Sada preostaje samo da se pojavi prvi kupac.Možda i dođe danas.

Početak

Pre 10-tak dana, dobila sam na poklon melonboler od Maje, mamajac  – Provereni recepti- Cooks and bakes.blogspot.com. Ja prokomentarisala Majin post „Bola“ i u sklopu njene akcije give-away,  budem dobitnica ove nagrade.Bila sam prijatno iznenađena kada sam našla e-mail u kome me ona obaveštava da sam dobila melonboler, ali pravo oduševljenje je nastupilo onog trenutka kada sam i primila poklon.Prvo, sve je bilo zapakovano u roze-pa-na –tufne: poklon kesa, onda metalna kutija s poklopcem i u njoj melon boler sa porukom: “Izvini morala sam da zgužvam ambalažu ...“

Oduševim se toliko da sam i samu sebe iznenadila.Zaboravila sam kako to izgleda kad dobiješ poklon.Zaboravila sam kako je slatko uzbuđenje dok otpakuješ šareniš.Stvarno sam se bila mnogo obradovala i odmah sam se setila jednog obećanja koje sam dala sama sebi početkom ove godine: kada se budem prvi put obradovala, kada prvi put čujem i doživim nešto lepo, nešto zbog čega ću osetiti čistu radost, taj dan će biti početak mog novog pristupa životu, šta god to značilo... Uglavnom, takva neodređena ideja novog početka, povratka sebi ili iznalaženja načina da se bude srećan uprkos svemu, je jedna šarena laža kojom obmanjujemo sebe.Sebe koje jesmo sećajući se sebe koje smo izgubili negde uz put.

Ovu misao «proslavila» sam tako što sam melonbolerom dubila jednu slatku dinju i kuglicu po kuglicu, smazala je celu.Dok sam je tako s uživanjem jela oduševljena spravicom koju mi je poklonila Maja, svo vreme me je mučila misao: šta u stvari znači vratiti se sebi i kakvo sam to obećanje uopšte dala sebi.Mučilo me je i pitanje koje se šunjalo u mojim mislima: ako se moram vratiti sebi, pronaći sebe, nisam li ja onda izgubila svoje sebe? Gde se zaturilo i šta mogu učiniti da ga vratim? Plašila me je pomisao da je moje izgubljeno sebe negde u prostoru i vremenu mandrknulo i da samo kao duh i nagoveštaj ideje tumara u mom sećnju.

Tako sam se osećala dok sam jela slatku dinju.

Nije ni čudo što sam je pojela celu, ove misli može samo šećer da odagna.

Dan posle

Završila sam sve započete projekte u šivenju i spakovala mašinu za šivenje: znam, neću skoro imati vremena za krativne radove.Ja se sada nalazim na početku jednog perioda kada u poslu počinjem sve iz početka. Dakle smanjivanje raspona i kapaciteta (zatvaranje maloprodajnih objekata i samim tim s velikom nelagodnošću, otpuštanje radnika, divnih ljudi koji su radili u mojoj firmi godinama i nažalost ostali su bez posla nekoliko godina pred penziju), sabijanje do maksimuma(sve na jedno mesto i jedan radnik).Tako, ispada na kraju, da sam ja centar koncentracije te energije, ako bih se nevešto našalila, podsećam sebe na prvobitnu česticu velike specifične težine, čijom je ekspolozijom došlo do stvaranja svemira.Šta će nastati ako ja eksplodiram, ne mogu sa sigurnošću tvrditi, al znam biće crno k'o ugarak.

Ja sam kao onaj tip iz vica koji kaže prijatelju da razmišlja da otvori javnu kuću.Kada mu prijatelj kaže da to nije tako jednostavno jer predstavlja ozbiljnu investiciju: opremljen prostor, žene, ...ovaj mu kaže: „ma mislio sam u  početku sve sam da radim“.

Tako i ja, sada , u ovom svom novom početku, zvanično, sve sama radim: ja sam vlasnik, direktor, prodavac, komercijalista, čistačica, kafe kuvarica, vozač, fakturista i kurir i oprostite, želim da dodam i onu titulu HR i još onu PR .All-in-one! Nezvanično, oslanjam se na svog muža, jer radimo zajedno.Samo, u mom preduzeću sastanci i saveti  borda, mislim kad se svi okupimo, održavaju se po ceo dan i noć, i počinju sa frazom: Moramo da budemo pozitivni, moramo da mislimo pozitivno, inače nema nam života...

All – in – one! Mora se! Nema se za više.Možda zaposlim muža kao fizioterapeuta i specijalnog savetnika direktora, ali o tom potom, kad ponovo budem na pravom putu na kome možda sretnem ono izgubljeno sebe,  za koje se nadam da ima rešenje svih mojih problema jer ga se sećam kao iskričavog, optimističnog genija..(naravno, sećanja uvek ulepšavaju stvarnost, znam... )

Rintanje

Danima smo, moj muž, deca i ja, radili na postavljanju prodavnice.Deca dođu pa rade na postavljanju deklaracija, pisanju cena, a muž i ja na  postavljanju robe, reklame, povezivanju hiljade kablova na kompu i fiskalnom štampaču., a svi pobrkani, pa onda otvaranje knjiga, a pre toga pravljenje ulaznih dokumenata, nivelacija i hiljadu hiljada papira i raznih odluka i dokumenata...

Jedne večeri, kad smo onako crknuti otišli kući, negde oko 22h, sednem na terasu i zapalim cigaretu, onako na suvo..

Popila bih nešto, al' znam da u kući nemam nikakav sok, jer danima ne idem u nabavku, ceo dan radim, a i da ima, ne bih ustala jer me noge bole kao da su u stegama pa nekakva budala neprestano ih sve više i više steže...Sedim i ćitim.Umorna sam do bola.U to, izađe i moj muž, sav crn i zgužvan u duši, gega se k'o starac od bolova u nogam i kičmi, seda za sto, pali cigaretu i kaže:“4:0 za Zvezdu!“ To kaže kao da je dobio milion dolara od nepoznate tetke iz Amerike, jer mu u mraku njegove umorne pojave, sijaju samo oči, one koje su se trenutno diskonektovale od mozga preplavljenog brigama.Mislim se, baš mi je drago i lako je meni za Zvezdu, nego šta ću  i kako ću ja ...Kaže: „ajd nam sipaj malo viskija sa ledom, da ja i ti popijiemo nešto malo, uz cigaretu.“ Ajd,dobro, glupo mi da pregovaram oko toga ko će  da ode po piće, jer vidim da je umoran, ali i ja sam već bila odlučila da se ne pomeram sa klupe.Ni zbog čega! Onda, opet, možda ne bi blo ni loše, popiti jedno pićence, pred spavanje...

Na eks, ja samo tako znam

Uzmem dve lepe široke čaše, teške ko tuč, sipam viski, onako domaćinski i dodam punu šaku leda.Računam, dok se led malo otopi neću  ni osetiti alkohol.

Sednem na terasu, kucnem se sa mužem i popijem prvi gutljaj, al' dobar.Ja tako konzumiram sve, prosto ne umem onako,damski, samo da natapkam malo na jezik, da gustiram, ja sam sva u fazonu:sve ili ništa.Ubrzo bude dosuđen penal za Zvezdu i moj muž se vrati da gleda utakmicu.Na stolu ispred mene dve čaše viskija, oko mene mrkla noć, a nebom se prelama svetlost munja koje tutnje negde u daljini.Što bi rekao Radovan III: „Namrčilo se tamo od Surčina....“Prvi put sam ustvari tek sada osetila ukus viskija.Računam da je to zbog toga što sam toliko dekoncentrisana, rastrojena i umorna, pa dok je moja ruka prinosila čašu s pićem ustima, bila sam mislima negde drugde, potpuno nespremna na ukus koji sam osetila.Moram priznati da mi se svideo.Ja inače ne volim žestoka pića, volim ona sladunjava i vina, ali konjake, vinjake, rakije i tsl. gotovo nikad ne pijem.Jednostavno me ne privlače.Međutim, sada iznenađena ukusom, primetim da je odičan.Sedim tako i pijem hladan viski, ponekad zadržim kocku leda u ustima kao oblog i dodatnu senzaciju, da me trgne od misli koje mi ne priaju. Seva. Grmi. Pošto sam popila svoje piće, zapalim još jednu cigaretu i nastavim sa pićem koje je ostavio moj muž tu na stolu ispred.

Ne znam šta me je spopalo, možda želja za zaboravom, možda želja da se opustim i na trenutak pobegnem u drugu dimenziju svesti, gde, mislila sam, stvari izgledaju nekako lakše, krenem da ispijem piće na eks.Tada se desio nešto neočekivano: piće je bilo u mojm ustima ali nisam mogla da ga progutam.Steglo mi se grlo.Znate ono kad se suzdržavate da ne zaplačete, pa grlo u predelu štitne žlezde postane bolno. Usta su mi puna viskija i u deliću vremena, tako, zbunjena jer ne mogu da obavim običnu fiziološku radnju, u razmišljanju kako da se resetujem, grunu mi suze i lice mi se zgrči u grimasu neopisivog bola.

Napadnu me suze i osećaj potpune nemoći, beznađa.Progutam piće i počnem nemo da jecam, potpuno zatečena situacijom.Kao da se sve to dešava nekom drugom i kao da na nekakav bizaran način, sve to posmatram sa strane.Jedna Anka nemo grca u suzama, a druga Anka zapanjena sve to posmatra.

 Jecam, trese mi se telo i mada više ne vidim ništa od suza, svesna sam da gubim fokus, jer je alkohol počeo da radi svoje.Brišem lice rukama, a one mokre kao pod česmom i pitam se šta da radim, da li da se prepustim suzama ili da pokušam da ih nadmudrim.Vrti mi se u glavi.Mokra sam od suza koje teku iz očiju, nosa, usta...Sva sam se deformisala. Pluća mi se nadula i bole kao da su teški tegovi okačeni za njih, pa ih vuku, negde dole u nesagledive dubine.Svi demoni koji su me proganjali, koji su se prikradali, čak i oni za koje nisam ni znala da me gone, sustigli su me tu, na mojoj terasi dok je oko mene bila tamna noć, dok su se nebom prolamale munje,dok je tutnjava grmljavine nagoveštavala skori početak kiše.

Uteha

Zabacim glavu unazad, tražim nekakav oslonac.I u tom trenutku, jedan kažiprst prelazi mojim obrazom i čujem poznati glas: „Bogu moj, bogići.“ Ja dobro znam ko je to došao da me uteši, onako kako je to radio celog života, a sada i u smrti, njegova nežnost je je pronašla svoj put do moje duše, do mog obraza.Moj tata. Umro je u sredu,15.juna 2011.god. Umro je bolestan i iscrpljen, a ja sam propustila priliku da budem tu do poslednjeg trenutka, jer nikako nisam shvatala da je očigledno pogoršanje stanja i njegova uznemirenost nagoveštaj smrti koja je već bila tu i čekala ga da se spremi na put bez povrata. Tog dana bila sam s njim do nekoliko minuta pred smrt.Pozdravila sam se snjim rečima:“Biće ti bolje, sad si popio lek, treba bar 20-tak minuta da krene da deluje.Ja ću opet doći u petak,(uvek žurim, stalno negde jurim i stalno negde moram da budem), a sutra te Jovo (moj brat) vozi u Kamenicu kod lekara. Vidimo se u petak.“  Poljubila sam ga, a on je ostao da sedi na kauču.Bilo mu je loše.Bio je uznemiren.Ipak ništa me nije moglo navesti na pomisao da moj tata umire.Ja sam jednostavno odbijala da shvatim trenutak. Dok sam izlazila iz dvorišta nešto mi je govorilo da je petak tako daleko, pa sam, pre nego što sam sela u auto, pokucala na prozor sobe u kojoj sam ga ostavila. Okrenuo se prema prozoru i lagano mi odmahuo glavom, a njegove plave oči gledale su u druge svetove.Izgledao je kao čovek koji ima preče stvari na umu.Izgledao je kao čovek koji je znao više od mene i kao da je čekao da odem....Ispraćali su me moj brat i mama. U naručju mog brata bila je Helena, njegova unuka od nepunih godinu dana.U kući se jedan život bližio kraju, a pred kućom, okupanom suncem, cvrčala je mala devojčica koja je najmlađa karika u lancu života mojih Bijelića.Tek što sam stigla kući, a za to mi je potrebo 20-tak minuta, mama mi je  javila da je tata umro.Sledila sam se.Razneo me je osećaj krivice.

Moja majka se, čim me je ispratila, vratila u sobu i sela pored njega na krevet, samo je spustio glavu na njeno rame...i otišao...

Ove večeri, skoro dva meseca posle gubitka oca, prvi put sam plakala ne gušeći suze i prvi put shvatila da ga više nikada neću videti.Nikada.A to boli.To mnogo boli.

Osetila sam šta znači biti u žalosti, šta znači nositi tugu slomljen pod teretom ličnih problema i kako je kad znaš da ne postoji način i sredstvo da se odbraniš od propasti koja ti se kezi i koju može da zaustavi samo čudo, božja milost ili... smrt. Na šta bi vi računali? Milost? Čudo? Smrt?

Nisu baš sve suze OK. Ove me nisu izlečile. Zarazile su me tugom. Od tad plačem, nekako na unutra.Suza nema al' sve drugo je tu, sve drugo potrebno za kompletan osećaj tuge i propasti.Nema šta! Usavršila sam te suze na unutra.

Zatvoren krug

Otvorila sam svoju novu-staru prodavnicu.Početak kao i svaki drugi, nije baš očaravajući i ne samo to...Nekako nemam osećaj da počinjem nešto, jer praktično cela ova situacija me podseća na ono  kad bolesnika pošaljete u banju: čovek bolestan, al eto veruje da će se  promenom sredine i lekovitošću nove lokacije, izlečiti. Ja sam više na kraju puta, u pogledu posla. Bilo je svega i svačega u poslu: uspona i padova.Moram priznati, da ovakav pad još nisam doživela.Taman kad pomislim da ne može gore, život me demantuje.Može. Može. Može još dublje i još gore.

Ipak, ovih poslednjih dana.za  vreme teškog rada i ludila u kojem se svaki deset sekundi smenjuje euforija nade i predosećaj propasti, desilo se čudo! Malo, al ipak, čudo:

Napravila sam, iz nehata, najlepšu supu ikad. Božanstvenu. Recept za tu supu je vrlo neobičan, al ipak jedostavan. Radi se o tome da deset dana jedete šta stignete, uglavnom paštetu i šta uhvatite na brzini i u prolazu.Preporučuje se i gladovanje zbog nedostatka vremena i iscrpljujućeg rada.Onda, desetog dana, kad date sebi jedan slobodan dan, skuvate supu..Videćete kakvo je to carstvo ukusa.Deca koja nisu okusila kuvano jelo 10 dana, jedu uz prigušene uzdahe zadovoljstva : "mmmmmmmm, što je lepa supa.....Šta si to sad uradila, pa je supa tako lepa? Jaoooo, maaaamaaa što je dobra supa..."

Izgleda da bolje poznajemo stvari kojih nema nego one kojima raspolažemo.Izgleda da više žudimo za onim što nemamo nego što uživamo u onome što je tu, sad, naše. Izgleda, da bi smo znali šta je dobro, moramo imati meru zla.Nekako, više znamo koliko je nešto dobro  onda kad spoznamo koliko loše može da bude.Ono što vidimo i posedujemo,ono čime raspolažemo nije ni prineti onome što nemamo, jer kad ga ima, odmah se podrazumeva.Zato, ako  ti je hladno u kući izađi napolje na minus dva, ako se žališ na dosadu,ne zvoni na sva zvona, jer će se  univerzum ili šta god to bilo,  postarati da te razonodi, da ti podari zanimljiva vremena.Da te kali i prekali.

Ako ičega dobrog ima u teškim momentima koje preživljavam, onda je to jedan novostečeni minimalizam u pogledu standarda sreće: želim samo da preživim svetsku ekonomsku krizu, dok je mene biće i mog života : da budem tu za moju decu. Sebe, koje je odlutalo, može i da se ne vrati više nikad, jer ne znam da li bi smo se prepoznali, sada, u novostečenim okolnostima.

Poznanje tuge dovelo me je na domak otkrića recepta za sreću. Sve je tu samo da izoštrim fokus i sve će odjednom biti kristalno jasno.Sreće ima u svemu, samo je treba prepoznati, a to je lako kad znaš gde ne treba da gledaš.Nešto mi ipak govori,da otkrivanje recepta za sreću ne znači i okusiti je. Nažalost, zauvek sam izgubila lonče za sreću.Ono, u kome se sreća krčka i kipi na sve strane. Ono belo sa crvenim tufnama.Ono što izgleda kao šampita sa višnjama.Znate, ono malo, sjajno lonče, koje kroz oči vlasnika isijava svoju raskošnu glazuru.Progorelo je. Tako, kad taj recept konačno budem skockala, moći ću samo da ga prosleđujem drugima, a znam, niko mi neće verovati.

P.S.

Osećam se dobro.Potpuno dobro.Pravim Džem od šljiva. Pisaću o tome uskoro.