ODAKLE SI SELE, DEVOJANO MLADA

KUĆA JE MESTO GDE SE SUSREĆU SVETOVI

(Jedan ne kuvarski tekst o zakuvavanju)

Postoje mnoga pitanja na koja ne znam odgovor ili bar, ne takav da ga kažem odmah, kao iz topa. Ipak, samo su tri takva da se pravi odgovor može dati na mnogo načina, a ja nisam usvojila ni jedan kao svoj. Prvo i najteže pitanje je : «Kako si?», a drugo je:

« Odakle si?» Na ono uobičajeno : «Šta radiš?», naučila sam automatski i besmislen odgovor : « Evo!»

Kako sam? Nikako! Brinem se. Plašim se.Sekiram se. Razmišljam o besmislu. O smislu. Razmišljam kako ću. Muči me besanica. Besparica. Muči me sutrašnjica.Sećanja. Beznađe.Onda se smejem iz sveg glasa. Radujem se suncokretima koji rastu uz put na potezu između Stare Pazove i Inđije. Ozarim se svako jutro kad ih ugledam. Na nadvožnjaku, par stotina  metara ispred,  već osećam bolan grč u želucu jer kad ga pređem bližim se svom poslu, a tu ništa ne ide kako treba. Luda sam. Potpuno sam luda. Razmišljam, koji odgovor da usvojim kao automatsku rakciju na to pitanje: « Kako si, Anka?»

Evo, da probam!

-Zdravo!

-Zdravo!

-Kako si?

-Biće bolje!

-Šta radiš?

-Evo!

-Odakle si?

-?

-Šta si ono rekla, odakle si?

-?

-Ma, reci slobodno!

-Ma ne znam, niotkuda!

MOJA DOMOVINA

Ustvari, ja nisam niotkuda s ovoga sveta. Ja ne boravim nigde na ovom svetu. Ja živim na razmeđi puteva četiri sveta.U svojim mislima.Tu je moja domovina. Tri sveta su tajanstvena i povremeno mi se otvaraju da ugledam njihovu lepotu. Povremeno boravim u tim svetovima, ali samo toliko, koliko mi njihovi gospodari dozvoljavaju. To su svetovi moje dece. Četvrti svet je svet mog muža. Tu su vrata stalno otvorena i taj svet me vuče sebi, čak i onda kada bih želela da se osamim u svom međuprostoru, taj svet me stalno doziva i neda mi da zaboravim stvarnost, to što jeasam u ovom životu. Kažem mu: Ti si kao crna rupa! Sve usisavaš u svojoj blizini! A, onda mi bude žao i kažem : «Ma ti si mama koka koja sve savija pod svoja krila»...

LET IT GO 

Pusti? Kako bi se adekvatno prevela ova fraza s engleskog jezika.? To,»Let it go», tako dobro odražava svoju suštinu i ne mogu da se setim ni jedne fraze koja bi tako dobro prevela značenje toga što zapravo znači: "Let it go!"

Pusti sve, otpusti sve...

Bilo kako bilo, «Let it go» je zapravo ključ rešenja svega na ovome svetu. Mi verujemo da je život borba, da je život staza puna prikrivenih zamki i prepreka i da stalno moramo biti na oprezu, kako bi smo stigli do cilja. Pravo pitanje je šta je to naš cilj i šta zapravo radimo na ovome svetu osim što starimo.Čak i kad mirujemo, čak i kad nismo pri sebi, čak i kada se radujemo i osećamo moćno, starimo svakog sekunda i svedočimo o prolaznosti u vremenu. Borimo se, ali protiv čega? Za šta?

ANALOGIJA

Danas mi se odjednom ukazala slika čoveka koji se davi. Davi se i batrga u užasu i traži oslonac za šta bi se uhvatio. Ne može da se seti da se samo opusti, da se ne pokreće i voda bi ga sama vratila na površinu. Životu. Ne delanje? Davim se i sve što treba da uradim kako bi se spasila sigurne smrti je da se primirim i ne delam!

Simbolika ove situacije, podstakla me je da razmišljam o jednoj analogiji: Batrganje u moru problema.

Može li se isplivati i tada na površinu ne delanjem. Jednom, davno, pitala sam jednu doktorku, kada će to prestati, misleći na užas napada anksioznosti od čega me je ta žena zauvek izlečila. Ona je tada izgovorila te čarobne reči, reči koje su mi spasile život: Kad pustiš! Kad pustiš to! Kada sam je upitala, kako se to radi, rekla mi je: Kako je došlo tako mora i otići, ti znaš! Moraš pustiti!

I ja sam pustila. Ne znam kako, ali uspela sam.

TREBA SAMO PRITISNUTI PRAVI TASTER

Posle četiri godine života u totalnom sunovratu i odricanju od svega, posle toliko problema koje mi je doneo posao koji radim, oslepela sam za sve, umorila sam se i osećam toliko jasno, kao nikada pre: Dosta mi je, stvarno mi je dosta!

Mislim da ću da uradim « Let it go», jer vidim da je sve jedno, šta god radila potrebno je vreme da se stvari dovedu na svoje mesto. Sekirala se ili ne, u potpunosti je isto u odnosu na problem. Zaželela sam se svoje dece, nedostaju mi. Kao da ih nisam videla godinama, a živimo u istoj kući. Nisam bila tu. Nisam ih videla. Bila sam previše dugo u problemu. I sada mi je dosta. Sada mi je stvarno dosta!

Dosta mi je očaja.Dosta mi je straha.Dosta mi je turobnog osećaja beznađa.Dosta mi je suza.Dosta mi je strepnje.Dosta mi je!

Osećam odlučnost da se više ne borim s problemom. Primirila sam se i čekam da isplivam. Želim da se vratim svojoj kući i svom životu, ovom koji mi trenutno pripada.

Jedna od pošalica, koja kruži društvenim mrežama, kaže: «Čak i kad te pojede ljudožder, imaš dva izlaza!»

Ha!

SLOBODAN DAN

(neslobodnog čoveka)

Danas sam prvi put posle godinu dana imala slobodan dan. Nisam znala šta ću sa sobom.Želela sam sve i svašta i sve odmah i odjednom. Onda sam se uhvatila za jedinu poznatu stvar pored koje sam se osećala sigurno i korisnom. Šporet. Tako sam prvi put posle godinu dana napravila kompletan ručak: čorbu, pirekrompir, bečke šnicle i salatu od paradajza bogato posutu feta sirom. Toliko je to bio izuzetan događaj da sam zaboravila da iznesem pire na sto. Sreća što se ćerka setila.Tada, za stolom, dok smo kusali čorbu i gledali obilje hrane koja nam sledi, osećala sam se kao umorni putnik koji se vratio kući i kome je dosta lutanja i borbe s vetrenjačama.

Kako sam?

Hvala na pitanju, odlično!

Šta radiš, Anka?

Evo, uživam u trenutku!

Odakle si?

Iz Beograda! MUNZE-KONZA, BRATE!-što bi rekli klinci.

DŽEM I KOMPOT OD NEKTARINA

NEKTARINE

Prošle godine sam vam pokazala kako možete da napravite kompot od nektarina koji je postojan pa se njime možete sladiti u dugim zimskim danima, koji će sasvim izvesno doći. Sada ću vam pokazati kako možete da napravite džem od nektarina, pa ko voli može da se upusti u avanturu pripreme džema za zimu ili, kao ja, da napravi manju količinu , tek da se nađe za narednih nekoliko dana kao proverena domaća poslastica.

Ja ne volim baš da pripremam džem «na veliko» i uopšte ne volim tu halabuku oko kupovine  voća u ogromnim količinama kako bi se pripremilo nešto za zimu, kao da leto i novo voće nikada više neće doći.

Voća ima u toku cele godine i ja džem pravim u malim količinama, iz čistog zadovoljstva, jer ni jedan kupovni nije tako dobar kao onaj koji možemo sami da napravimo. Volim da imam teglu domaćeg džema u frižideru, pa kad se zaželim, ja i napravim.

Evo kako:

DŽEM OD NEKTARINA

 Nektarine koji su zrele i baš su takve da ih morate pojesti jer ako ostanu do sutra, počeće da trunu, oprala sam i ugrubo isekla. Koristila sam samo zdrave plodove.Nekoliko natrulih sam odbacila, a one koje nisu zrele ostavila sam na stranu, kako bi se jele  sveže. Kada sam skoro napunila ovu veliku šerpu, stavila sam ih na šporet i uključila ringlu na najače. Čim se šerpa zagrejala i čim sam čula da voće cvrči na vrućem dnu, smanjila sam temperaturu ringle na najmanju moguću.

Poklopila sam šerpu i sačekala nekoliko minuta da voće krčka i pusti sok

Kada se stvorio sav ovaj sok malo sam pojačala temperaturu, stavila sam na tzv. jedinicu i dosula sam šećer.Ja volim kada džem ima ukus voća od koga je napravljen i nikada ne dodajem puno šećera, ponekad , a naročito kada džem pravim od šljiva uošte ne dodajem šećer. Samo, mora da znate, ukoliko ne dodajete šećer u džem onda ga uvek pravite u malim količinama i kada znate da će taj džem biti pojeden u narednih nekoliko dana. Šećer koji se dodaje ima ulogu stabilizatora. Jedino u pekmez ne dodajete šećer , ali pravljenje pekmeza podrazumeva dužu termičku obradu voća, pa ko voli, može da se žrtvuje.

 Kada se napravilo dosta soka, dodala sam šećer.

Stavila sam šećera u meri "nepuna šolja ". Kao što vidite, ono što je pravo zadovoljstvo kod pravljenja džema jeste da sami određujete koliko će taj džem biti sladak i ne morate da se opterećujete tačnim merama. Važno je samo da znate koliko želite da taj džem bude sladak. Preporučujem, da se u ovoj varijanti pripreme džema koji ćete pojesti u narednih nekoliko dana ili sati, odlučite za što manju količinu šećera.Tako ćete imati džem koji će sačuvati ukus voća od koga je napravljen. Kada sam dodala šećer sve sam promešala varjačom i pustila da krčka na najmanjoj temperaturi.

Posle sat vremena prilično se zgusnuo, a ja sam ga do tada promešala možda dva-tri puta, onako u prolazu jer sam radila druge stvari po kući.

U narednih sat vremena skroz se zgusnuo, ja sam ga tada isključila i ostavila na šporetu sve dok se nije rashladio na sobnu temperaturu.

Pogledajte koliko je "uvrio", koliko se spustio nivo "kaše" u šerpi.

Na kraju sam džem presula u teglu i ostavila u frižider, a ono što nije stalo u teglu, pojeli smo u slast, sve onako iz šerpe...Kad volimo...

FAŠIRANE ŠNICLE

HOW DO YOU DO?

(Jeste (li) vredni?)

Prava je misterija kako žene domaćice, a sve su žene domaćice (i pomalo veštice), uspevaju da smisle sva ta jela koje pripremaju u svojim kuhinjama. Iz dana u dan, uvek nešto novo, iznenađujuće, očaravajuće, na opšte zadovoljstvo cele porodice.Gde pronalaze inspiraciju? Da li ispunjavaju želje svoje porodice? Najuspešnija je ona, koja ostvarujući svoje zamisli, makar za šporetom, uspe da ubedi sve, da su baš to želeli i da ona, to nešto, pravi najlepše na svetu.

Kako sam se setila faširanih šnicli, zamršena je priča, ali kako sam ih napravila, prava je poezija. Oni koje zanima zavrzlama toka mijih misli, mogu da nastave čitanje teksta koji sledi, a svi ostali, scroll down to "Faširane šnicle"

Znate, ceo dan radim sama u prodavnici u koju dolaze majstori ili nevešti imrovizatori koji pokušavaju da naprave nešto po kući i niko od njih, kada me ljubazno pozdravi: "Dobar dan, kako ste?" zaista i ne želi da čuje moju životnu priču, a ja nikako da se naviknem na to. Zato, dok se kulturno suzdržavanm da svakom zaista i kažem kako sam, s velikim osmehom na licu uslužujem svoje mušterije, a moje misli se roje i roje i dok mi svašta  pada na pamet, pravim se englezom i kažem: "Very well, thank you!"(Evo, malo!)

Evo, kako se rodi ideja, u glavi jedne prosečne domaćice šta da napravi za ručak, onda kada se bude vratila kući posle 90 km pređenih u autu i posle bar 60 nepoznatih ljudi koji će prodefilovati kroz njenu prodavnicu.

TELESNE  IGRE  I  ZAKUVAVANJE

Pevanje na rano jutro

„…drugi bi sve imao smisao, drukčije bih

pesme pisao, da sam znao da postojiš, Olivera…“

Tačno je sedam sati i dvadeset minuta, a na radiju mog starog BUEMVU*-a Đole se raspevao! Zapevam i ja zajedno s njim i moram da priznam da me je  moj glas zatekao nespremnu za veselje i u prvi mah potpuno trokiram i evo, reći ću, a znam da sam baš dosadna sa tim plakanjem, malo se zagrcnem, jer moje telo i svi njegovi instrumenti su svikli na suze ali ne i na radost, pevanje i veselje…Umesto da pevam, ja krenem da cmizdrim pevajući. Na sreću, brzo shvatim defekt, ućutim, pa onda ponovo uhvatim zalet na sledećem refrenu i tako to krene… ja pevam! Baš pevam i to s osmehom na licu, kako i dolikuje. Onda, malo mi samo pevanje, pa krenem i da đuskam, onoliko koliko to vožnja automobila dozvoljava, znate ono, ramena, mlataranje glavom i sedeće cupkanje. Toliko mi se svidi telesna senzacija koju je moje telo doživelo usled radosti pa sam nastavila sa ovim jutarnjim razgibavanjem i kad je posle, Dino Merlin, zapevao onu staru:  

„ ...hej, hej, hej, danas sam ok…“,

ja sam bila jedna veoma srećna i raspevana žena koja ide na posao.

(*BUEMVU je ime iz milošte koje sam dala svom Zelenku, starom 20 godina: BMW 316 i)

KO PEVA ZLO NE MISLI

(jer ko misli ne može da peva)

Ko zna kolika bi bila moja veštački izazvana radost, da radio mog starog BUEMVU-a nije ispadao na svakoj džombi na putu. Kako naiđem na džombu, tako iskoči radio…Popustile žabice koje ga drže. Nešto mislim, kao što vremenom partneri počnu da liče jedno na drugo, kao što vremenom pas postane ogledalo svog gospodara, tako, i ja i ovaj moj auto, zaista ličimo. Takoreći, postali smo jedno: jedna duša, a dva tela. Kad pogledate BUEMVU-a, ma koliko star bio, uvek je klasa. Vidi se da je u vreme kad se pojavio bio čudo, lepotan nad lepotanima i da mu je vreme oduzelo samo spoljni sjaj. BUEMVU se ne kvari.BUEMVU nema hronične bolesti. BUEMVU radi ko švajcarski sat, sve može, sve hoće, do jednom! Sve se to može reći i za mene: nazire se sjaj nekadašnje lepote, jaka ko konj, vuče, radi, sve podnosi, do jednom…Zaista, do jednom! Tako (mi) i treba! Živiš i radiš, podnosiš sve što ti život servira i jednostavno crkneš. Mislim, nisam ja za generalne popravke, lickanje  limarije, farbanje i kamufliranje. Nek’ traje koliko traje i onda kraj! Sve ili ništa! To je moj moto. Ovo se odnosi na mene, ali tako tretiram i svoj auto.

Čovek u životu nikada ne može da izbegne greške, bez obzira na iskustvo. Uvek smo pred nekim novim izazovom s kojim se nosimo onoliko uspešno koliko smo sposobni da razumemo pouke svojih iskustava i koliko smo pametni da svoja i tuđa znanja upotrebimo u rešenju. Uvek smo, u toj kuhinji života, kuvari početnici ali na žalost, u ovoj kuhinji (života) nemamo prava na greške. Kad nešto izgori, često je nenadoknadivo.

I onda, što je više džombi na putu, što moj radio više ispada, ja sve manje pevam, a više razmišljam. Nešto mislim, ta kuhinja života, mnogo je komplikovana! Mnogo je nepoznanica, mnogo začina koje nikad nismo probali, mnogo nepozvanih gostiju, mnogo upropaštenog fila, mnogo svega i još sve pobrkano, slatko i slano, kiselo i gorko…Nije ni čudo kad vam se smuči od svega! I šta je lek? Ima li protivotrova za mučninu od života? Ima. Nije da nema, samo je pitanje kako reagujete na lek i da li znate da ga konzumirate. Jedan od  bezazlenijih protivotrova za tu mučninu od života je vrlo jednostavan i svima dostupan. Pesma. Kad čovek zapeva, odmah mu je bolje. Nije ni čudo što se kaže: „Udri brigu na veselje!“ Kad zapevaš odmah počneš da dišeš, odmah se ispraviš i odmah promeniš izraz lica. Tako, trenutno, iz jedne skrušene osobe, koja se sva savila pod teretom misli i briga, od osobe koja gotovo i ne diše u strahu od budućnosti, od zbrčkane babe, postaneš diva koja sija na svetlima svoje pozornice… Eh, bože, da si mi dao glas, ma gde bi mi bio kraj ! Možda na nekom re-habu? Ko zna? Možda je ipak dobro što mi nisi dao glas…kakve sam ja sreće, ko zna šta bi sa mnom bilo…Sve u svemu, hoću da kažem, da se valja ponekad poslužiti trikom: „Kad neće brdo Muhamedu, ’oće Muhamed brdu“. To praktično znači, ako nema sreće iznutra, nema smeha, nema pesme, nema radovanja, nema iskri, nema razloga za buđenje, onda se treba dosetiti i sve to uvesti u svoj život veštački, iz suprotnog pravca, spolja na unutra. Telesni efekat je potpuno isti. Samo, ova veštačka sreća je upečatljivija, jer oni koji je imaju iznutra, po prirodi stvari nisu ni svesni blaženstva, ali zato kad je sami izazovete, baca u nesvest, što bi se reklo.

Jedini problem sa ovim lekom je što se čovek ne seti da ga uzme. Ta zavrzlama od života kad krene naopako, zaglupljuje i onesposobljuje. Ko se još seti da zapeva kad dođu braća da iseku struju? Nema para za ’leba? Nema para za drva? Nema veze!I onda raspališ Dina Merlina: „Hej, hej, hej, danas sam ok….da tako ostane!“ Još bi pomislili da ste ludi sto posto!

Pitam se, kada bih sad krenula da primenjujem sve te dostupne stimulanse za sreću, kao što su pevanje, smejanje, aerobik, brzo hodanje, vožnja bicikla, dizanje tegova, pilates, akva – bik, zatim redovno doterivanje, ( ono šminkanje, feniranje, lepo oblačenje) i  redovno druženje s drugim ljudima, da li bih se preobrazila u lepu ženu pozitivnog stava i da li bi ta promena automatski izazvala i druge promene u mom životu. Pitam se, da li bi to mogao biti efekat koncentričnih krugova? Zatalasaš vodu jednim kamenčićem i izazoveš cunami?

Da li da probam?

P.S.

Pevanje sa cmizdrenjem, nalet sreće, pa onda osećaj promašenosti i zebnja koja se sve više uvećavala kako sam se približavala svojoj prodavnici, jer sam se setila svega (i PDV-a i svih dugovanja i stalne pretnje od blokade računa preduzeća),a te misli stvorile su jednu veliku prazninu u duši koja se manifestovala kao osećaj gladi, želja za nečim ukusnim, mekanim, nežnim jelom, želela sam nešto utešno, očaravajuće, nešto što će popuniti tu prazninu...I onda sam se setila tih divnih faširanih šnicli, zlatnih medaljončića koji će sve nekako postaviti na svoje mesto. Da! Brzo ću ih napraviti i tako sita zaspaću još na dvosedu uz TV.

Preguraću još jedan dan ...a kad sve ovo prođe, onda ću da radim na svojoj lepoti.Spolja.

FAŠIRANE ŠNICLE 

Potrebno je:

(za desetak šnicli)

Za šnicle:

400 gr mlevenog mesa po izboru

1 jaje

začin za soljenje 

manja glavica luka ili pola glavice srednje veličine

4-5 kašika prezli

Za paniranje:

1 jaje

brašno

prezle

ulje za prženje

Priprema:

Meso stavite u činiju i pesnicom, pritiskajući ga, napravite udubljenje. Tu dodate jaje, začin za soljenje i povrh svega izrendate luk. Dodate odmah i prezle i sve umešate u jednoličnu masu. Kada vam se učini da ste sve dobro izmešali, nauljite dobro ruke (koje se besprekorno čiste, kao i uvek kada spremate hranu) i dodatno rukom umesite ovu smesu mesa i dodataka. 

Odmah, oblikujte male kuglice koje kad rastanjite neće biti veće od vašeg dlana.

Ruke su vam uvek nauljene dok ovo radite, tako da dok oblikujete pljeskavice one prosto klize kroz dlanove. Nemojte se posebno truditi da ih puno rastanjujete. To će tek da usledi.

Kada svo meso oblikujete u ovakve male pljeskavice, pospite malo brašna po dasci ili radnoj površini i umutite jaje u posebnom tanjiru.

Svaku pljeskavicu uvaljajte u brašno tako da je lagano pritiskate, vodeći računa da joj ivice ne pucaju. Pritisnite ih u brašno sa obe strane. Kada to završite, na tu istu dasku gde je bilo brašno, pospite prezle i odmah stavite tiganj sa uljem da se zagreva na ringli.

Sada svaku pljeskavicu koju ste već uvaljali u brašno umočite u umućeno jaje, pa u prezle. Kada ih stavite na prezle, ponovo ih blago pritisnite kako bi se prezle dobro "zalepile".

Dok ste ovo radili, ulje se već zagrejalo i odmah možete da stavljate pljeskavice da se  se prže. Važno je da uvek imate dovoljno ulja kako prezle koje otpadnu na dno tiganja ne bi gorele i tako pravile da pljeskavice izgledaju izgorelo. Još jedna važna stvar, kod prženja pohovanog mesa, jeste da umerite temperaturu, tako da kad stavite ispohovano parče mesa, ono zacvrči ali čim napunite tiganj, smanjite temperaturu kako bi se prženje vršilo tiho, postepeno. To je pravi način da dobijete izgled pohovanog mesa koje ima zlatnu boju.

Dok pržite meso, nemojte ga svaki čas okretati s jedne strane na drugu. Budite strpljivi, pa kad porumeni donja strana, okrenete ih i kada obe strane poprime tu prepoznatljivu zlatastu boju, vadite ih u posudu za serviranje. Možete ih poslagati u oval i poslužiti kao prilog Bećar paprikašu, naročito sada u ovim vrelim letnjim danima.

Mnogi će mi zameriti na ovom pohovanom mesu, ali ja i nisam počela da pišem kuvar koji se bavi dijetalnom ishranom, već pišem o hrani koju volimo da jedemo i koju su pravile naše majke.

Ove faširane šnicle, za razliku od pljeskavica, mogu da se jedu i kad se u potpunosti ohlade. Ja ih čuvam u frižideru i tako hladne jedemo uz salatu od svežeg povrća, uz bećar paprikaš, uz boraniju u mleku, uz spanać...Lepe su na sve moguće načine.

Na kraju, za sve one dušebrižnike koji vole da kritikuju pržena jela, pohovana jela, debela i masna jela, obilna jela: Nikoga nije ubilo jelo, već preterivanje u jelu.I koliko vidim, umiru i od ne jela svi oni koji fanatično veruju da se izgladnjivanjem postiže ideal lepote.

Ja verujem da je umerenost i raznovrsnost hrane koju unosimo recept zdrave ishrane.

Sve vas mnogo volim i pozdravljam.

Ukoliko imate nekih nedoumica kako da napravite pljeskavice, pogledajte recept u slikama  kako se prave.

KUVARICA VIŠE NE STANUJE OVDE

NOGE U RERNI

Barni ima gadnu naviku: kad se pokaki onda kevće i ne odustaje sve dok se ne pojavim da mi pokaže gde se uneredio. Jutros je baš poranio, 5 sati i nekoliko minuta, rano jutro. Kad sam već ustala, počistila i dala mu da jede, nije imalo smisla vraćati se u krevet jer već je bilo vreme za ustajanje. Po običaju, pristavim kafu i odem u kupatilo. Rutinski se spremim za posao, nema tu nikakvog doterivanja, mislim da se i ne pogledam u ogledalo, vratim se do šporeta, zakuvam kafu, zapalim cigaretu i onda meračim.. Kafu pijem sedeći pored šporeta s uključenim aspiratorom. Stvarno, scena vredna filma. Deca se bune protiv duvanskog dima, strejt omladina, šta ćeš, pa sam smislila ovaj način za cigaretu uz jutarnju kafu. Kako uključim aspirator, kao na tajni signal, dotetura i moj muž i to je naš jutarnji ritual buđenja. Kafa za šporetom, ispod aspiratora. Jutros mi se ovo učinilo više nego smešnim. Zaista, ko još pije kafu na ovaj način? Mi smo ludaci! Onda se setim, mamine rečenice iz detinjstva: „ Brzo, noge u rernu!“ Tako sam zimi, dok sam bila dete, grejala  promrzle noge u rerni smederevca. Za one koji ne znaju šta je smederevac, malo podsećanje: to je šporet na čvrsto gorivo koji je bio sastavni deo svake prigradske kuhinje.

Sećanje na noge u rerni i scena čiji sam bila akter u sadašnjosti, učinili su da se nasmejem od srca.

Dobro jutro, Srbijo, evo mene, još sam tu!

RADNIČKA KLASA I PROSJACI

Na posao stižem u rasponu od pola osam do osam. Sve zavisi kad krenem, da li kupujem gorivo za auto, da li svraćam u firmu da pokupim robu ili dokumentaciju. Uglavnom, kako god da krenem u Inđiju, gde radim, stižem uvek posle jedne romske porodice koja tu takođe radi. Oni se bave prosjačenjem. Radnici ove male firme su deca koja imaju puno radno vreme, a često ostaju tu na trotoaru i prekovremeno. Dugo mi je trebalo da shvatim da su deca devojčice. Ošišane su skroz kratko i obučene u šljampavu i veoma zapuštenu odeću. Lepe su i veoma mile i nenametljive. One su u uzrastu od oko 10, 8 i 4 godine.U moju prodavnicu ulaze veoma bojažljivo da traže vodu. Zanimljivo, nikad mi  nisu tražile novac. Valjda shvataju da i ja radim svoj posao i u tom smislu gaje neku vrstu solidarnosti. Naravno, ponekad im dam neki dinar ili bombone, naročito se umešam kada ono najmlađe padne u bedak pa plače svo nesrećno, jer je umorno i jer bi se valjda igralo i zabavljalo kao što joj i doliči… Primetila sam da imaju obolelu kožu ruku. Ne mogu da tvrdim da imaju šugu, jer nikada nisam videla kako izgleda šuga, ne znam da li je neki ekcem, u svakom slučaju to što ih je napalo, veoma je zapušteno. Jednom ugledam njihovog oca, došao valjda, da ih obiđe, priđem i pitam:

-Jesu li to vaša deca?

-Ne, ne, nisu…jednog mog prijatelja…- a oči one najmlađe, cakle se u poimanju laži i neizvesnosti da li ću tu laž progutati.

Neću da zatežem situaciju, jer vidim da se čovek plaši, pretpostavljam da je očekivao nekakav napad zbog prosjačenja, pa kažem:

-Molim Vas, poručite roditeljima ove dece da ih obavezno odvedu kod lekara zbog kože na rukama. Molim Vas nemojte zaboraviti da im to kažete, to je veoma poodmaklo kod njih, a bila bi prava šteta da tako lepe devojčice imaju problema sa kožom na rukama ili po telu.

-A, dobro, reći ću!-odvaljuje ko iz topa, s velikim i očiglednim olakšanjem.

Sutradan vidim i majku. Pitam je da li je bila s decom kod lekara. Kaže bila je, ima tome mesec dana, samo treba da kupi neku mast…ne može da se seti kako se zove. Kaže, deca imaju „kereći svrab“ jer su se igrala, s nekim kerićem.

Setim se onog mog princa kod kuće što me je probudio u cik zore i odmah ovo odbacim kao neosnovanu optužbu, ali prećutim.

Sede tako na trotoaru, prljavi, zapušteni, prose. Majci zvoni mobilni telefon. Javlja se, valjda, ocu porodice da ga izvesti kakvo je stanje na računu firme.

Onda pomislim  kako je sve to što gledam puno kontradiktornosti, prosjaci s mobilnim telefonima, deca zapuštena do bola koja s mirom prihvataju život kao moranje. Sve je  i nekako groteskno isto kao i ispijanje kafe pored šporeta ili nogu u rerni, a i ovaj moj posao koji radim vodeći se maksimom: „sečem uši – krpim….“, nije ništa bolji.

Koliki je jaz između tragedije i komedije? Da li ih život sreće negde na sredini? Tamo gde bi sve bilo smešno da nije tragično i da ne boli?

IZBORNA KAMPANJA

U Srbiji, političari se razigrali!  Raspevali! Izbori… Jaoj, šta sve oni nama žele! Veće prinose, manje poreze, dostojanstven život! A meni stigla prekršajna prijava jer sam zamolila onu četvoricu izvršitelja EPS-a da mi ne isključe struju. Kaže se u optužnici da okrivljena nije dozvolila pristup merilu (?) te stoga  ima da dođe u Prekršajni sud tog i tog dana, tačno u 12h i 15 min. U slučaju ne odazivanja  pozivu biće privedena o svom trošku. Čoveče! Kad su došli u onom „oklopnom“ vozilu pred kuću, noge mi se odsekle. Ja ih još lepo pozovem u kuću da ne stoje na vratima, dok nađem ličnu kartu. Sve što sam rekla bilo je s knedlom u grlu:

„ Nemojte, molim vas, to da radite“. Da su stvarno hteli da isključe struju ili priđu tzv. brojilu ja ih sigurno ne bih mogla sprečiti bar iz tri razloga: ne posedujem veliku fizičku moć, ne posedujem nadnaravne (magijske) moći niti bilo kakvo oružje.

Život mi je otupio političku oštricu, osećaj pripadnosti bilo čemu, naciji, političkoj struji, religiji. Beda je moćno sredstvo suzbijanja mišljenja jer beda baca u očaj, a očaj tera u strah, a u strahu su velike oči i sva druga čula se gase. Ima jedna rečenica, u Tolkinovom „Gospodaru prstenova“, a koju u filmskoj verziji izgovara Frodo obraćajući se Semu, svom vernom prijatelju, u onim trenucima kada misli da je došao do kraja puta i da spasenja i povratka životu nema: „ I am standing naked in the darkness”. Stojim go u tami!

Da, to je prava definicija očaja. Stojim potpuno razgolićena u mraku, obnevidela i prestravljena. 

Možda bih i glasala za nekog kada bi mi obećali eutanaziju.

 LAKI JE MALO NERVOZAN

Ponekad, vraćajući se s posla, svratim kod mojih u Novu Pazovu. Majka mi je prilično lošeg zdravlja. Od očeve smrti izgubila je volju za životom. Ne uspevam da je nasmejem, a od mene nema neke velike pomoći, jer sad kad sam joj najpotrebnija vodim ličnu i odlučujuću bitku za opstanak mog posla i moje porodice. Ponekad pristane da pođe sa mnom i da provede kod mene bar jedan vikend. Uvek se pravda kako mora nešto da radi, nevešto smišlja arsenal neodložnih obaveza. Ustvari, ona ništa više ne može, jedva nosi i svoj život. Mislim da želi da bude u svojoj kući jer žudi za svojim mužem i kao da još uvek čeka da odnekud bane pravo na vrata i da se život nastavi tamo gde je stao. Teško je prihvatiti život na nov način. Teško je prihvatiti život koji izgubi smisao.

Moj brat je od očeve smrti preuzeo mnoge poslove kojima se nikada pre nije bavio. Seje baštu, orezuje lozu… Na planu karijere dobio je i posao koji ga ispunjava, a od kako je postao deda, zaokružila se životna priča u kojoj je on, konačno, pronašao svoje mesto.

Kaže da primećuje kako sam postala nervozna. Pomislim da on ne može ni da zamisli koliko gorim iznutra ali intimno, slažem se s njim, sve više podsećam na Lakija, dođe mi da se onako izbečim i da sve koji me zovu i optužuju za razna potraživanja dočekam onom čuvenom replikom: „Šta će biti s kućom?!“

Ali nema od toga ništa, ja sam janje….

Kad se vratim kući muž me obično pita: „Kako su tvoji, ko je bio kod kuće?“, a ja kažem:“ Svi su bili tamo, samo moj tata nije bio tu!“ I onda plačem.

UČINJENO IZ NUŽDE VREDNO JE SAMO KAJANJA

Kad lisica bude uhvaćena u zamku, odgrize sebi nogu i tako sakata pobegne od sigurne smrti. To je pouzdan dokaz da je instinkt za životom najrazvijeniji instinkt  kod živog sveta.

Razmišljala sam šta ja sebi mogu da amputiram i da od sigurne finansijske propasti pobegnem u šumu života. Osakaćena.

Jasno je da nikome ne bih pomogla odstranjivanjem delova tela ili života u celosti, pa sam se dosetila da bi jedina bezbedna amputacija bila ona kojom bi odgrizla i ispljunila lično dostojanstvo. Tako razmišljajući pozovem rođaku, koja zna u kakvoj sam stisci, a za koju sam verovala da bi mogla da mi finansijski pomogne.

Ljubazno me je saslušala, zatim iznela svoje mišljenje i stav da ne može da mi pomogne jer su već pozajmili mnogo novca prijateljima, da niko nije vratio i da su praktično izgubili te prijatelje jer se više i ne javljaju.

OK. „Hvala ti sestro što si došla, što si me saslušala i stvarno te razumem. Izvini što sam i pitala!“

Priznajem da je ova amputacija bila veoma neprijatna, još se nisam oporavila.Stid me.Kad se ovako teško podnosi odbijanje izrečeno ljubazo i s obrazloženjem, moram da pitam one moje male prosjake kako oni podnose odbijanje s neizostavnim: „Marš!“ Možda savladam značajnu veštinu opstanka.

PITANJA NA KOJA NE ZNAM ODGOVOR

Ja se pakla ne bojim! Imam strah samo od nepoznatog.

Šta se dešava kad svane dan u kojem nemate posao, nemate nikakav prihod, a sve što imate su dugovi? Kako se počinje život iz početka sa saldom debelog minusa? Kako se preživi lični osećaj promašenosti?

Šta mi promiče? Šta ne vidim?
Osmeh?

KUVARICA VIŠE NE STANUJE OVDE

Danas sam dočekala 47 rođendan. Muž je spremio ručak, tortu sam dobila na poklon.Čokoladnu!Odgledala sam odličan film.Sutra na posao i još koji dan dok ga ima.

Dragi moji znani i neznani čitaoci, kao što vidite, ja sve manje kuvam, a sve se više zakuvava u meni papazjanija od života. Ima li neko ideju kako da zapržim ovu čorbu?

Ja sam iscrpila rezerve nade.

Dok sam pisala ovaj post u mejlu sam otkrila poruku koja mi je promakla, a odnosi se na prepisku između mene i anonimnog čitaoca mog bloga. Radi se o tome da je on slučajno pretražujući internet pronašao moj recept za posnu tortu koju sam pravila na moj prošlogodišnji rođendan i silno bio motivisan da takvu tortu napravi svojoj ženi za njen rođendan...Ja sam mu se zahvalila na lepim rečima a on je rekao:

Nema na cemu. Pohvaliti nesto lijepo je samo dodatna poslastica a i cast. Samo da se jos jedanput javim, da ne spamujem.. i da ti pokazem slicicu od torte, necu da ispadne da sam neki "petljac" :).. samo da znas..da sam naravno pokusavao da tortica ispadne okrugla kao i tvoja..i da srce bude lijepo u sredini..na kraju je ipak nekako ispala kockastija od okruglog i srce se nekako stopilo sa rizom..ali sve je to stvar iz kog ugla posmatras tortu :) ..ma samo da znas kako je bila ukusna :P njamnjam..Kakogod, evo link: http://i43.tinypic.com/xlhyjt.jpg ..a ja, ja sam se kod drugog slova P u Happy oprzio.. pozdrav.. Olympus Mons

I onda pomislim : "Sve će to narod pozlatiti!" I učini mi se da sam već dobila odgovor na postavljena pitanja.