ODAKLE SI SELE, DEVOJANO MLADA

KUĆA JE MESTO GDE SE SUSREĆU SVETOVI

(Jedan ne kuvarski tekst o zakuvavanju)

Postoje mnoga pitanja na koja ne znam odgovor ili bar, ne takav da ga kažem odmah, kao iz topa. Ipak, samo su tri takva da se pravi odgovor može dati na mnogo načina, a ja nisam usvojila ni jedan kao svoj. Prvo i najteže pitanje je : «Kako si?», a drugo je:

« Odakle si?» Na ono uobičajeno : «Šta radiš?», naučila sam automatski i besmislen odgovor : « Evo!»

Kako sam? Nikako! Brinem se. Plašim se.Sekiram se. Razmišljam o besmislu. O smislu. Razmišljam kako ću. Muči me besanica. Besparica. Muči me sutrašnjica.Sećanja. Beznađe.Onda se smejem iz sveg glasa. Radujem se suncokretima koji rastu uz put na potezu između Stare Pazove i Inđije. Ozarim se svako jutro kad ih ugledam. Na nadvožnjaku, par stotina  metara ispred,  već osećam bolan grč u želucu jer kad ga pređem bližim se svom poslu, a tu ništa ne ide kako treba. Luda sam. Potpuno sam luda. Razmišljam, koji odgovor da usvojim kao automatsku rakciju na to pitanje: « Kako si, Anka?»

Evo, da probam!

-Zdravo!

-Zdravo!

-Kako si?

-Biće bolje!

-Šta radiš?

-Evo!

-Odakle si?

-?

-Šta si ono rekla, odakle si?

-?

-Ma, reci slobodno!

-Ma ne znam, niotkuda!

MOJA DOMOVINA

Ustvari, ja nisam niotkuda s ovoga sveta. Ja ne boravim nigde na ovom svetu. Ja živim na razmeđi puteva četiri sveta.U svojim mislima.Tu je moja domovina. Tri sveta su tajanstvena i povremeno mi se otvaraju da ugledam njihovu lepotu. Povremeno boravim u tim svetovima, ali samo toliko, koliko mi njihovi gospodari dozvoljavaju. To su svetovi moje dece. Četvrti svet je svet mog muža. Tu su vrata stalno otvorena i taj svet me vuče sebi, čak i onda kada bih želela da se osamim u svom međuprostoru, taj svet me stalno doziva i neda mi da zaboravim stvarnost, to što jeasam u ovom životu. Kažem mu: Ti si kao crna rupa! Sve usisavaš u svojoj blizini! A, onda mi bude žao i kažem : «Ma ti si mama koka koja sve savija pod svoja krila»...

LET IT GO 

Pusti? Kako bi se adekvatno prevela ova fraza s engleskog jezika.? To,»Let it go», tako dobro odražava svoju suštinu i ne mogu da se setim ni jedne fraze koja bi tako dobro prevela značenje toga što zapravo znači: "Let it go!"

Pusti sve, otpusti sve...

Bilo kako bilo, «Let it go» je zapravo ključ rešenja svega na ovome svetu. Mi verujemo da je život borba, da je život staza puna prikrivenih zamki i prepreka i da stalno moramo biti na oprezu, kako bi smo stigli do cilja. Pravo pitanje je šta je to naš cilj i šta zapravo radimo na ovome svetu osim što starimo.Čak i kad mirujemo, čak i kad nismo pri sebi, čak i kada se radujemo i osećamo moćno, starimo svakog sekunda i svedočimo o prolaznosti u vremenu. Borimo se, ali protiv čega? Za šta?

ANALOGIJA

Danas mi se odjednom ukazala slika čoveka koji se davi. Davi se i batrga u užasu i traži oslonac za šta bi se uhvatio. Ne može da se seti da se samo opusti, da se ne pokreće i voda bi ga sama vratila na površinu. Životu. Ne delanje? Davim se i sve što treba da uradim kako bi se spasila sigurne smrti je da se primirim i ne delam!

Simbolika ove situacije, podstakla me je da razmišljam o jednoj analogiji: Batrganje u moru problema.

Može li se isplivati i tada na površinu ne delanjem. Jednom, davno, pitala sam jednu doktorku, kada će to prestati, misleći na užas napada anksioznosti od čega me je ta žena zauvek izlečila. Ona je tada izgovorila te čarobne reči, reči koje su mi spasile život: Kad pustiš! Kad pustiš to! Kada sam je upitala, kako se to radi, rekla mi je: Kako je došlo tako mora i otići, ti znaš! Moraš pustiti!

I ja sam pustila. Ne znam kako, ali uspela sam.

TREBA SAMO PRITISNUTI PRAVI TASTER

Posle četiri godine života u totalnom sunovratu i odricanju od svega, posle toliko problema koje mi je doneo posao koji radim, oslepela sam za sve, umorila sam se i osećam toliko jasno, kao nikada pre: Dosta mi je, stvarno mi je dosta!

Mislim da ću da uradim « Let it go», jer vidim da je sve jedno, šta god radila potrebno je vreme da se stvari dovedu na svoje mesto. Sekirala se ili ne, u potpunosti je isto u odnosu na problem. Zaželela sam se svoje dece, nedostaju mi. Kao da ih nisam videla godinama, a živimo u istoj kući. Nisam bila tu. Nisam ih videla. Bila sam previše dugo u problemu. I sada mi je dosta. Sada mi je stvarno dosta!

Dosta mi je očaja.Dosta mi je straha.Dosta mi je turobnog osećaja beznađa.Dosta mi je suza.Dosta mi je strepnje.Dosta mi je!

Osećam odlučnost da se više ne borim s problemom. Primirila sam se i čekam da isplivam. Želim da se vratim svojoj kući i svom životu, ovom koji mi trenutno pripada.

Jedna od pošalica, koja kruži društvenim mrežama, kaže: «Čak i kad te pojede ljudožder, imaš dva izlaza!»

Ha!

SLOBODAN DAN

(neslobodnog čoveka)

Danas sam prvi put posle godinu dana imala slobodan dan. Nisam znala šta ću sa sobom.Želela sam sve i svašta i sve odmah i odjednom. Onda sam se uhvatila za jedinu poznatu stvar pored koje sam se osećala sigurno i korisnom. Šporet. Tako sam prvi put posle godinu dana napravila kompletan ručak: čorbu, pirekrompir, bečke šnicle i salatu od paradajza bogato posutu feta sirom. Toliko je to bio izuzetan događaj da sam zaboravila da iznesem pire na sto. Sreća što se ćerka setila.Tada, za stolom, dok smo kusali čorbu i gledali obilje hrane koja nam sledi, osećala sam se kao umorni putnik koji se vratio kući i kome je dosta lutanja i borbe s vetrenjačama.

Kako sam?

Hvala na pitanju, odlično!

Šta radiš, Anka?

Evo, uživam u trenutku!

Odakle si?

Iz Beograda! MUNZE-KONZA, BRATE!-što bi rekli klinci.