KAD OBIČNE STVARI KRENU NAOPAKO
(ili kako da od kora za pitu koje su nikakve napravite nešto)
Recept za pitu je dole niže, posle teksta o sanjarenju....
Parle vu franse?
(Čitaj k΄o što je napisano)
Ponekad, u snu, pričam francuski jezik.Ne samo da pričam, već raspredam i filozofiram, raspravljam i nadmećem se sa sagovornicima, sve na francuskom. Toliko mi to dobro ide, da u samom snu postanem, na onaj posebno čudan način dualiteta bića koje sanja i analizira san istovremeno, svesna tog umeća, za koje znam da ne posedujem u stvarnom životu. Jedan deo mene, koji se malo probudio, kaže: « Vidi, vidi, pa ja u stvari znam ovaj jezik, i to dobro!», a onda se oglasi i onaj posmatrač u meni i samo opominje: »Sanjaš, i misliš da pričaš francuski!»
Kada se probudim, ne umem da ponovim ni jednu jedinu rečicu francuskog jezika. Ja ništa na francuskom ne umem da kažem osim par fraza, poznatih širom sveta.
Ponekad, opet, kad sklopim oči i tonem u san, i dok sam još uvek svesna i sebe i toga da se prepuštam snu, pred očima mi promiču predeli, sa svim detaljima, kao da vozim auto nekim putem i vidim sve ono što vidi vozač. Zanimljivo je to što sam apsolutno svesna te senzacije i što u tom trenutku mogu da pojačam pažnju na detalje koji mi promiču, jer me strašno zanima da u stvarnosti, otkrijem gde se nalae ti nepoznati predeli koje tako jasno vidim, a znam da na tim mestima nikada, stvarno, nisam bila.
Jednom sam se tako, strašno upinjući, memorisala jedan poslovni objekat, koji se nalazi s leve strane puta. To je bila moderna poslovna zgrada, sive fasade, sva kockasta i simetrično raspoređenih prozora, a vertikalno uz prozore, s obe strane su postavljene, dekoracije radi, okrugle metalne cevi obojene u crveno. Pročitala sam i natpis firme i ponovila ga nekoliko puta u snu, ali nažalost, kada sam se probudila nisam mogla da se setim šta je pisalo na zgradi.
Ne bih ja mistifikovala ove stvari, samo volim da mislim kako stvarnost koju živimo, nije i jedina istina. Osim toga, činjenica da ponovo sanjam, govori u prilog tome da je moj poduhvat « Let it go», o kome sam pisala ranije, uspeo.
Snovi na javi
U budnom stanju, dok neke žene maštaju o zanosnim muškarcima, skupocenim cipelama i žude da ih sa sve još skupocenijom torbom, na sve tako visokim potpeticama, sudbina odvede u zagrljaj onome ko bi imao sve atribute, recimo, Antonija Banderasa, ja sam krajnje nezanimljiva. Često, na poslu, a tamo sam najviše u toku dana, dok mi stomak zavija u poznatom ritmu arlaukanja i opominje me na nepodnošljivu glad i da je vreme da nešto prezalogajim, ja maštam o svim onim divnim jelima koje sam pravila. Ponekad, kao u loše montiranom filmu, vidim kadrove, gde ja, kao Marija Kalas, vitka i zanosna, s tamnim naočarama i svilenom maramom vezanom oko punđe, vozim onaj svoj nesrećni kabriolet i onda posežem za parčetom debele masne pite sa sirom...Toliko je šokantno to maštanje da me istog trena vrati u stvarnost i onda se setim baba Mikine kljukuše, baka Milinih priganica, ali bogami i mojih krofni, i moje sarme i moje bele čorbice...
Danas sam sebi ispunila tu jednu skromnu željicu, kući sam, pa mogu, i mada sve nije išlo kako sam mislila, izrodilo se nešto posebno i dobilo je ime: Pita ćoćara.
Napravljena od kora koje umalo nisam zafrljačila u smeće!
Nisam to uradila jer sam prethodno napravila fil, a žao mi jaja, sira...
PITA ĆOĆARA
(kad se nešto sćoća, znači da je gnjecavo, splasnulo i namrežgalo se. «Sćoća ti se» - može da znači mnogo šta, al΄ uvek je nešto što ne želimo da nam se desi.)
Potrebno je:
Pakovanje kora za pitu (mogu i one koje će vas po svom izgledu i svojstvima debelo razočarati kad ga otvorite)
Jednu ili dve kore pokušajte da odvojite cele, trebaće za pokrivanje dna tepsije.
3 jaja
4-6 kašika i to dobro natovarenih, pavlake
100 gr feta sira
šolja jogurta
prstohvat soli
2-3 kašike ulja
Priprema:
Kore koje ste kupili u želji da napravite pitu koju volite, ukoliko po otvaranju imaju sve one atribute zbog kojih bi ste ih najradije zafrljačili u kantu za smeće: izgledaju kao da im je prošao rok, a nije, jer na omotu piše da ima da traju još 5 dana, lepe se jedna za drugu, pa kad pokušavate da ih razdvojite one se kidaju, jednostavno urolajte i isecite na rastojanju od oko debljine prsta. Tako dobijene "rezance" raširite na radnoj površini, pokušavajući da dobijete što više razdvojenih «rezanaca».Ne zaboravite da ostavite jednu ili dve cele kore za pokrivanje dna tepsije.
U posudi, koju obično koristite za spravljanje fila za pitu, umutite sve sastojke: pavlaku, izmrvljen feta sir, so i jaja. Kada dobijete ujednačenu masu dolijte jogurt. Sve umutite još jednom. Gustina fila je kao gustina testa za uštipke.
Ubacite rezance od kora u fil i dobro «zamesite» tako da imate utisak da je svaki delić kora navlažen i da nećete imati one «džepove» suvih kora koje nisu umočene u fil.
U manju tepsiju (20cm x 30 cm) kojoj ste malo nauljili dno i stavili dva sloja nauljenih celih kora, prespite ovu ćoćavu masu i dodatno prstima rasporedite «testo» kako bi svuda bilo i kora i fila.
U prethodno zagrejanu rernu, na 180˚C stavite ovu ćoćaru, pecite je dok ne porumeni i ne nabubri i naraste. Uživajte u njenoj probuđenoj lepoti, dok se kućom širi miris kljukuše koju je nekad pravilaona vaša baba iz Bosne, ako ste imali toliko sreće u životu...
Ćoćara je kao rađanje labuda iz ružnog pačeta koga niko ne voli, a posle mu se dive i govore kako su ga baš voleli dok je bio onako mali i goluždrav i sav nikakav...
Uz čašu jogurta, dođe kao odličan doručak za početak dana u kome ćete sanjati ko zna o čemu. Pitam se da li je Marija Kalas volela pite....
