KUVARICA VIŠE NE STANUJE OVDE

NOGE U RERNI

Barni ima gadnu naviku: kad se pokaki onda kevće i ne odustaje sve dok se ne pojavim da mi pokaže gde se uneredio. Jutros je baš poranio, 5 sati i nekoliko minuta, rano jutro. Kad sam već ustala, počistila i dala mu da jede, nije imalo smisla vraćati se u krevet jer već je bilo vreme za ustajanje. Po običaju, pristavim kafu i odem u kupatilo. Rutinski se spremim za posao, nema tu nikakvog doterivanja, mislim da se i ne pogledam u ogledalo, vratim se do šporeta, zakuvam kafu, zapalim cigaretu i onda meračim.. Kafu pijem sedeći pored šporeta s uključenim aspiratorom. Stvarno, scena vredna filma. Deca se bune protiv duvanskog dima, strejt omladina, šta ćeš, pa sam smislila ovaj način za cigaretu uz jutarnju kafu. Kako uključim aspirator, kao na tajni signal, dotetura i moj muž i to je naš jutarnji ritual buđenja. Kafa za šporetom, ispod aspiratora. Jutros mi se ovo učinilo više nego smešnim. Zaista, ko još pije kafu na ovaj način? Mi smo ludaci! Onda se setim, mamine rečenice iz detinjstva: „ Brzo, noge u rernu!“ Tako sam zimi, dok sam bila dete, grejala  promrzle noge u rerni smederevca. Za one koji ne znaju šta je smederevac, malo podsećanje: to je šporet na čvrsto gorivo koji je bio sastavni deo svake prigradske kuhinje.

Sećanje na noge u rerni i scena čiji sam bila akter u sadašnjosti, učinili su da se nasmejem od srca.

Dobro jutro, Srbijo, evo mene, još sam tu!

RADNIČKA KLASA I PROSJACI

Na posao stižem u rasponu od pola osam do osam. Sve zavisi kad krenem, da li kupujem gorivo za auto, da li svraćam u firmu da pokupim robu ili dokumentaciju. Uglavnom, kako god da krenem u Inđiju, gde radim, stižem uvek posle jedne romske porodice koja tu takođe radi. Oni se bave prosjačenjem. Radnici ove male firme su deca koja imaju puno radno vreme, a često ostaju tu na trotoaru i prekovremeno. Dugo mi je trebalo da shvatim da su deca devojčice. Ošišane su skroz kratko i obučene u šljampavu i veoma zapuštenu odeću. Lepe su i veoma mile i nenametljive. One su u uzrastu od oko 10, 8 i 4 godine.U moju prodavnicu ulaze veoma bojažljivo da traže vodu. Zanimljivo, nikad mi  nisu tražile novac. Valjda shvataju da i ja radim svoj posao i u tom smislu gaje neku vrstu solidarnosti. Naravno, ponekad im dam neki dinar ili bombone, naročito se umešam kada ono najmlađe padne u bedak pa plače svo nesrećno, jer je umorno i jer bi se valjda igralo i zabavljalo kao što joj i doliči… Primetila sam da imaju obolelu kožu ruku. Ne mogu da tvrdim da imaju šugu, jer nikada nisam videla kako izgleda šuga, ne znam da li je neki ekcem, u svakom slučaju to što ih je napalo, veoma je zapušteno. Jednom ugledam njihovog oca, došao valjda, da ih obiđe, priđem i pitam:

-Jesu li to vaša deca?

-Ne, ne, nisu…jednog mog prijatelja…- a oči one najmlađe, cakle se u poimanju laži i neizvesnosti da li ću tu laž progutati.

Neću da zatežem situaciju, jer vidim da se čovek plaši, pretpostavljam da je očekivao nekakav napad zbog prosjačenja, pa kažem:

-Molim Vas, poručite roditeljima ove dece da ih obavezno odvedu kod lekara zbog kože na rukama. Molim Vas nemojte zaboraviti da im to kažete, to je veoma poodmaklo kod njih, a bila bi prava šteta da tako lepe devojčice imaju problema sa kožom na rukama ili po telu.

-A, dobro, reći ću!-odvaljuje ko iz topa, s velikim i očiglednim olakšanjem.

Sutradan vidim i majku. Pitam je da li je bila s decom kod lekara. Kaže bila je, ima tome mesec dana, samo treba da kupi neku mast…ne može da se seti kako se zove. Kaže, deca imaju „kereći svrab“ jer su se igrala, s nekim kerićem.

Setim se onog mog princa kod kuće što me je probudio u cik zore i odmah ovo odbacim kao neosnovanu optužbu, ali prećutim.

Sede tako na trotoaru, prljavi, zapušteni, prose. Majci zvoni mobilni telefon. Javlja se, valjda, ocu porodice da ga izvesti kakvo je stanje na računu firme.

Onda pomislim  kako je sve to što gledam puno kontradiktornosti, prosjaci s mobilnim telefonima, deca zapuštena do bola koja s mirom prihvataju život kao moranje. Sve je  i nekako groteskno isto kao i ispijanje kafe pored šporeta ili nogu u rerni, a i ovaj moj posao koji radim vodeći se maksimom: „sečem uši – krpim….“, nije ništa bolji.

Koliki je jaz između tragedije i komedije? Da li ih život sreće negde na sredini? Tamo gde bi sve bilo smešno da nije tragično i da ne boli?

IZBORNA KAMPANJA

U Srbiji, političari se razigrali!  Raspevali! Izbori… Jaoj, šta sve oni nama žele! Veće prinose, manje poreze, dostojanstven život! A meni stigla prekršajna prijava jer sam zamolila onu četvoricu izvršitelja EPS-a da mi ne isključe struju. Kaže se u optužnici da okrivljena nije dozvolila pristup merilu (?) te stoga  ima da dođe u Prekršajni sud tog i tog dana, tačno u 12h i 15 min. U slučaju ne odazivanja  pozivu biće privedena o svom trošku. Čoveče! Kad su došli u onom „oklopnom“ vozilu pred kuću, noge mi se odsekle. Ja ih još lepo pozovem u kuću da ne stoje na vratima, dok nađem ličnu kartu. Sve što sam rekla bilo je s knedlom u grlu:

„ Nemojte, molim vas, to da radite“. Da su stvarno hteli da isključe struju ili priđu tzv. brojilu ja ih sigurno ne bih mogla sprečiti bar iz tri razloga: ne posedujem veliku fizičku moć, ne posedujem nadnaravne (magijske) moći niti bilo kakvo oružje.

Život mi je otupio političku oštricu, osećaj pripadnosti bilo čemu, naciji, političkoj struji, religiji. Beda je moćno sredstvo suzbijanja mišljenja jer beda baca u očaj, a očaj tera u strah, a u strahu su velike oči i sva druga čula se gase. Ima jedna rečenica, u Tolkinovom „Gospodaru prstenova“, a koju u filmskoj verziji izgovara Frodo obraćajući se Semu, svom vernom prijatelju, u onim trenucima kada misli da je došao do kraja puta i da spasenja i povratka životu nema: „ I am standing naked in the darkness”. Stojim go u tami!

Da, to je prava definicija očaja. Stojim potpuno razgolićena u mraku, obnevidela i prestravljena. 

Možda bih i glasala za nekog kada bi mi obećali eutanaziju.

 LAKI JE MALO NERVOZAN

Ponekad, vraćajući se s posla, svratim kod mojih u Novu Pazovu. Majka mi je prilično lošeg zdravlja. Od očeve smrti izgubila je volju za životom. Ne uspevam da je nasmejem, a od mene nema neke velike pomoći, jer sad kad sam joj najpotrebnija vodim ličnu i odlučujuću bitku za opstanak mog posla i moje porodice. Ponekad pristane da pođe sa mnom i da provede kod mene bar jedan vikend. Uvek se pravda kako mora nešto da radi, nevešto smišlja arsenal neodložnih obaveza. Ustvari, ona ništa više ne može, jedva nosi i svoj život. Mislim da želi da bude u svojoj kući jer žudi za svojim mužem i kao da još uvek čeka da odnekud bane pravo na vrata i da se život nastavi tamo gde je stao. Teško je prihvatiti život na nov način. Teško je prihvatiti život koji izgubi smisao.

Moj brat je od očeve smrti preuzeo mnoge poslove kojima se nikada pre nije bavio. Seje baštu, orezuje lozu… Na planu karijere dobio je i posao koji ga ispunjava, a od kako je postao deda, zaokružila se životna priča u kojoj je on, konačno, pronašao svoje mesto.

Kaže da primećuje kako sam postala nervozna. Pomislim da on ne može ni da zamisli koliko gorim iznutra ali intimno, slažem se s njim, sve više podsećam na Lakija, dođe mi da se onako izbečim i da sve koji me zovu i optužuju za razna potraživanja dočekam onom čuvenom replikom: „Šta će biti s kućom?!“

Ali nema od toga ništa, ja sam janje….

Kad se vratim kući muž me obično pita: „Kako su tvoji, ko je bio kod kuće?“, a ja kažem:“ Svi su bili tamo, samo moj tata nije bio tu!“ I onda plačem.

UČINJENO IZ NUŽDE VREDNO JE SAMO KAJANJA

Kad lisica bude uhvaćena u zamku, odgrize sebi nogu i tako sakata pobegne od sigurne smrti. To je pouzdan dokaz da je instinkt za životom najrazvijeniji instinkt  kod živog sveta.

Razmišljala sam šta ja sebi mogu da amputiram i da od sigurne finansijske propasti pobegnem u šumu života. Osakaćena.

Jasno je da nikome ne bih pomogla odstranjivanjem delova tela ili života u celosti, pa sam se dosetila da bi jedina bezbedna amputacija bila ona kojom bi odgrizla i ispljunila lično dostojanstvo. Tako razmišljajući pozovem rođaku, koja zna u kakvoj sam stisci, a za koju sam verovala da bi mogla da mi finansijski pomogne.

Ljubazno me je saslušala, zatim iznela svoje mišljenje i stav da ne može da mi pomogne jer su već pozajmili mnogo novca prijateljima, da niko nije vratio i da su praktično izgubili te prijatelje jer se više i ne javljaju.

OK. „Hvala ti sestro što si došla, što si me saslušala i stvarno te razumem. Izvini što sam i pitala!“

Priznajem da je ova amputacija bila veoma neprijatna, još se nisam oporavila.Stid me.Kad se ovako teško podnosi odbijanje izrečeno ljubazo i s obrazloženjem, moram da pitam one moje male prosjake kako oni podnose odbijanje s neizostavnim: „Marš!“ Možda savladam značajnu veštinu opstanka.

PITANJA NA KOJA NE ZNAM ODGOVOR

Ja se pakla ne bojim! Imam strah samo od nepoznatog.

Šta se dešava kad svane dan u kojem nemate posao, nemate nikakav prihod, a sve što imate su dugovi? Kako se počinje život iz početka sa saldom debelog minusa? Kako se preživi lični osećaj promašenosti?

Šta mi promiče? Šta ne vidim?
Osmeh?

KUVARICA VIŠE NE STANUJE OVDE

Danas sam dočekala 47 rođendan. Muž je spremio ručak, tortu sam dobila na poklon.Čokoladnu!Odgledala sam odličan film.Sutra na posao i još koji dan dok ga ima.

Dragi moji znani i neznani čitaoci, kao što vidite, ja sve manje kuvam, a sve se više zakuvava u meni papazjanija od života. Ima li neko ideju kako da zapržim ovu čorbu?

Ja sam iscrpila rezerve nade.

Dok sam pisala ovaj post u mejlu sam otkrila poruku koja mi je promakla, a odnosi se na prepisku između mene i anonimnog čitaoca mog bloga. Radi se o tome da je on slučajno pretražujući internet pronašao moj recept za posnu tortu koju sam pravila na moj prošlogodišnji rođendan i silno bio motivisan da takvu tortu napravi svojoj ženi za njen rođendan...Ja sam mu se zahvalila na lepim rečima a on je rekao:

Nema na cemu. Pohvaliti nesto lijepo je samo dodatna poslastica a i cast. Samo da se jos jedanput javim, da ne spamujem.. i da ti pokazem slicicu od torte, necu da ispadne da sam neki "petljac" :).. samo da znas..da sam naravno pokusavao da tortica ispadne okrugla kao i tvoja..i da srce bude lijepo u sredini..na kraju je ipak nekako ispala kockastija od okruglog i srce se nekako stopilo sa rizom..ali sve je to stvar iz kog ugla posmatras tortu :) ..ma samo da znas kako je bila ukusna :P njamnjam..Kakogod, evo link: http://i43.tinypic.com/xlhyjt.jpg ..a ja, ja sam se kod drugog slova P u Happy oprzio.. pozdrav.. Olympus Mons

I onda pomislim : "Sve će to narod pozlatiti!" I učini mi se da sam već dobila odgovor na postavljena pitanja.