HOW DO YOU DO?
(Jeste (li) vredni?)
Prava je misterija kako žene domaćice, a sve su žene domaćice (i pomalo veštice), uspevaju da smisle sva ta jela koje pripremaju u svojim kuhinjama. Iz dana u dan, uvek nešto novo, iznenađujuće, očaravajuće, na opšte zadovoljstvo cele porodice.Gde pronalaze inspiraciju? Da li ispunjavaju želje svoje porodice? Najuspešnija je ona, koja ostvarujući svoje zamisli, makar za šporetom, uspe da ubedi sve, da su baš to želeli i da ona, to nešto, pravi najlepše na svetu.
Kako sam se setila faširanih šnicli, zamršena je priča, ali kako sam ih napravila, prava je poezija. Oni koje zanima zavrzlama toka mijih misli, mogu da nastave čitanje teksta koji sledi, a svi ostali, scroll down to "Faširane šnicle"
Znate, ceo dan radim sama u prodavnici u koju dolaze majstori ili nevešti imrovizatori koji pokušavaju da naprave nešto po kući i niko od njih, kada me ljubazno pozdravi: "Dobar dan, kako ste?" zaista i ne želi da čuje moju životnu priču, a ja nikako da se naviknem na to. Zato, dok se kulturno suzdržavanm da svakom zaista i kažem kako sam, s velikim osmehom na licu uslužujem svoje mušterije, a moje misli se roje i roje i dok mi svašta pada na pamet, pravim se englezom i kažem: "Very well, thank you!"(Evo, malo!)
Evo, kako se rodi ideja, u glavi jedne prosečne domaćice šta da napravi za ručak, onda kada se bude vratila kući posle 90 km pređenih u autu i posle bar 60 nepoznatih ljudi koji će prodefilovati kroz njenu prodavnicu.
TELESNE IGRE I ZAKUVAVANJE
Pevanje na rano jutro
„…drugi bi sve imao smisao, drukčije bih
pesme pisao, da sam znao da postojiš, Olivera…“
Tačno je sedam sati i dvadeset minuta, a na radiju mog starog BUEMVU*-a Đole se raspevao! Zapevam i ja zajedno s njim i moram da priznam da me je moj glas zatekao nespremnu za veselje i u prvi mah potpuno trokiram i evo, reći ću, a znam da sam baš dosadna sa tim plakanjem, malo se zagrcnem, jer moje telo i svi njegovi instrumenti su svikli na suze ali ne i na radost, pevanje i veselje…Umesto da pevam, ja krenem da cmizdrim pevajući. Na sreću, brzo shvatim defekt, ućutim, pa onda ponovo uhvatim zalet na sledećem refrenu i tako to krene… ja pevam! Baš pevam i to s osmehom na licu, kako i dolikuje. Onda, malo mi samo pevanje, pa krenem i da đuskam, onoliko koliko to vožnja automobila dozvoljava, znate ono, ramena, mlataranje glavom i sedeće cupkanje. Toliko mi se svidi telesna senzacija koju je moje telo doživelo usled radosti pa sam nastavila sa ovim jutarnjim razgibavanjem i kad je posle, Dino Merlin, zapevao onu staru:
„ ...hej, hej, hej, danas sam ok…“,
ja sam bila jedna veoma srećna i raspevana žena koja ide na posao.
(*BUEMVU je ime iz milošte koje sam dala svom Zelenku, starom 20 godina: BMW 316 i)
KO PEVA ZLO NE MISLI
(jer ko misli ne može da peva)
Ko zna kolika bi bila moja veštački izazvana radost, da radio mog starog BUEMVU-a nije ispadao na svakoj džombi na putu. Kako naiđem na džombu, tako iskoči radio…Popustile žabice koje ga drže. Nešto mislim, kao što vremenom partneri počnu da liče jedno na drugo, kao što vremenom pas postane ogledalo svog gospodara, tako, i ja i ovaj moj auto, zaista ličimo. Takoreći, postali smo jedno: jedna duša, a dva tela. Kad pogledate BUEMVU-a, ma koliko star bio, uvek je klasa. Vidi se da je u vreme kad se pojavio bio čudo, lepotan nad lepotanima i da mu je vreme oduzelo samo spoljni sjaj. BUEMVU se ne kvari.BUEMVU nema hronične bolesti. BUEMVU radi ko švajcarski sat, sve može, sve hoće, do jednom! Sve se to može reći i za mene: nazire se sjaj nekadašnje lepote, jaka ko konj, vuče, radi, sve podnosi, do jednom…Zaista, do jednom! Tako (mi) i treba! Živiš i radiš, podnosiš sve što ti život servira i jednostavno crkneš. Mislim, nisam ja za generalne popravke, lickanje limarije, farbanje i kamufliranje. Nek’ traje koliko traje i onda kraj! Sve ili ništa! To je moj moto. Ovo se odnosi na mene, ali tako tretiram i svoj auto.
Čovek u životu nikada ne može da izbegne greške, bez obzira na iskustvo. Uvek smo pred nekim novim izazovom s kojim se nosimo onoliko uspešno koliko smo sposobni da razumemo pouke svojih iskustava i koliko smo pametni da svoja i tuđa znanja upotrebimo u rešenju. Uvek smo, u toj kuhinji života, kuvari početnici ali na žalost, u ovoj kuhinji (života) nemamo prava na greške. Kad nešto izgori, često je nenadoknadivo.
I onda, što je više džombi na putu, što moj radio više ispada, ja sve manje pevam, a više razmišljam. Nešto mislim, ta kuhinja života, mnogo je komplikovana! Mnogo je nepoznanica, mnogo začina koje nikad nismo probali, mnogo nepozvanih gostiju, mnogo upropaštenog fila, mnogo svega i još sve pobrkano, slatko i slano, kiselo i gorko…Nije ni čudo kad vam se smuči od svega! I šta je lek? Ima li protivotrova za mučninu od života? Ima. Nije da nema, samo je pitanje kako reagujete na lek i da li znate da ga konzumirate. Jedan od bezazlenijih protivotrova za tu mučninu od života je vrlo jednostavan i svima dostupan. Pesma. Kad čovek zapeva, odmah mu je bolje. Nije ni čudo što se kaže: „Udri brigu na veselje!“ Kad zapevaš odmah počneš da dišeš, odmah se ispraviš i odmah promeniš izraz lica. Tako, trenutno, iz jedne skrušene osobe, koja se sva savila pod teretom misli i briga, od osobe koja gotovo i ne diše u strahu od budućnosti, od zbrčkane babe, postaneš diva koja sija na svetlima svoje pozornice… Eh, bože, da si mi dao glas, ma gde bi mi bio kraj ! Možda na nekom re-habu? Ko zna? Možda je ipak dobro što mi nisi dao glas…kakve sam ja sreće, ko zna šta bi sa mnom bilo…Sve u svemu, hoću da kažem, da se valja ponekad poslužiti trikom: „Kad neće brdo Muhamedu, ’oće Muhamed brdu“. To praktično znači, ako nema sreće iznutra, nema smeha, nema pesme, nema radovanja, nema iskri, nema razloga za buđenje, onda se treba dosetiti i sve to uvesti u svoj život veštački, iz suprotnog pravca, spolja na unutra. Telesni efekat je potpuno isti. Samo, ova veštačka sreća je upečatljivija, jer oni koji je imaju iznutra, po prirodi stvari nisu ni svesni blaženstva, ali zato kad je sami izazovete, baca u nesvest, što bi se reklo.
Jedini problem sa ovim lekom je što se čovek ne seti da ga uzme. Ta zavrzlama od života kad krene naopako, zaglupljuje i onesposobljuje. Ko se još seti da zapeva kad dođu braća da iseku struju? Nema para za ’leba? Nema para za drva? Nema veze!I onda raspališ Dina Merlina: „Hej, hej, hej, danas sam ok….da tako ostane!“ Još bi pomislili da ste ludi sto posto!
Pitam se, kada bih sad krenula da primenjujem sve te dostupne stimulanse za sreću, kao što su pevanje, smejanje, aerobik, brzo hodanje, vožnja bicikla, dizanje tegova, pilates, akva – bik, zatim redovno doterivanje, ( ono šminkanje, feniranje, lepo oblačenje) i redovno druženje s drugim ljudima, da li bih se preobrazila u lepu ženu pozitivnog stava i da li bi ta promena automatski izazvala i druge promene u mom životu. Pitam se, da li bi to mogao biti efekat koncentričnih krugova? Zatalasaš vodu jednim kamenčićem i izazoveš cunami?
Da li da probam?
P.S.
Pevanje sa cmizdrenjem, nalet sreće, pa onda osećaj promašenosti i zebnja koja se sve više uvećavala kako sam se približavala svojoj prodavnici, jer sam se setila svega (i PDV-a i svih dugovanja i stalne pretnje od blokade računa preduzeća),a te misli stvorile su jednu veliku prazninu u duši koja se manifestovala kao osećaj gladi, želja za nečim ukusnim, mekanim, nežnim jelom, želela sam nešto utešno, očaravajuće, nešto što će popuniti tu prazninu...I onda sam se setila tih divnih faširanih šnicli, zlatnih medaljončića koji će sve nekako postaviti na svoje mesto. Da! Brzo ću ih napraviti i tako sita zaspaću još na dvosedu uz TV.
Preguraću još jedan dan ...a kad sve ovo prođe, onda ću da radim na svojoj lepoti.Spolja.
FAŠIRANE ŠNICLE
Potrebno je:
(za desetak šnicli)
Za šnicle:
400 gr mlevenog mesa po izboru
1 jaje
začin za soljenje
manja glavica luka ili pola glavice srednje veličine
4-5 kašika prezli
Za paniranje:
1 jaje
brašno
prezle
ulje za prženje
Priprema:
Meso stavite u činiju i pesnicom, pritiskajući ga, napravite udubljenje. Tu dodate jaje, začin za soljenje i povrh svega izrendate luk. Dodate odmah i prezle i sve umešate u jednoličnu masu. Kada vam se učini da ste sve dobro izmešali, nauljite dobro ruke (koje se besprekorno čiste, kao i uvek kada spremate hranu) i dodatno rukom umesite ovu smesu mesa i dodataka.
Odmah, oblikujte male kuglice koje kad rastanjite neće biti veće od vašeg dlana.
Ruke su vam uvek nauljene dok ovo radite, tako da dok oblikujete pljeskavice one prosto klize kroz dlanove. Nemojte se posebno truditi da ih puno rastanjujete. To će tek da usledi.
Kada svo meso oblikujete u ovakve male pljeskavice, pospite malo brašna po dasci ili radnoj površini i umutite jaje u posebnom tanjiru.
Svaku pljeskavicu uvaljajte u brašno tako da je lagano pritiskate, vodeći računa da joj ivice ne pucaju. Pritisnite ih u brašno sa obe strane. Kada to završite, na tu istu dasku gde je bilo brašno, pospite prezle i odmah stavite tiganj sa uljem da se zagreva na ringli.
Sada svaku pljeskavicu koju ste već uvaljali u brašno umočite u umućeno jaje, pa u prezle. Kada ih stavite na prezle, ponovo ih blago pritisnite kako bi se prezle dobro "zalepile".
Dok ste ovo radili, ulje se već zagrejalo i odmah možete da stavljate pljeskavice da se se prže. Važno je da uvek imate dovoljno ulja kako prezle koje otpadnu na dno tiganja ne bi gorele i tako pravile da pljeskavice izgledaju izgorelo. Još jedna važna stvar, kod prženja pohovanog mesa, jeste da umerite temperaturu, tako da kad stavite ispohovano parče mesa, ono zacvrči ali čim napunite tiganj, smanjite temperaturu kako bi se prženje vršilo tiho, postepeno. To je pravi način da dobijete izgled pohovanog mesa koje ima zlatnu boju.
Dok pržite meso, nemojte ga svaki čas okretati s jedne strane na drugu. Budite strpljivi, pa kad porumeni donja strana, okrenete ih i kada obe strane poprime tu prepoznatljivu zlatastu boju, vadite ih u posudu za serviranje. Možete ih poslagati u oval i poslužiti kao prilog Bećar paprikašu, naročito sada u ovim vrelim letnjim danima.
Mnogi će mi zameriti na ovom pohovanom mesu, ali ja i nisam počela da pišem kuvar koji se bavi dijetalnom ishranom, već pišem o hrani koju volimo da jedemo i koju su pravile naše majke.
Ove faširane šnicle, za razliku od pljeskavica, mogu da se jedu i kad se u potpunosti ohlade. Ja ih čuvam u frižideru i tako hladne jedemo uz salatu od svežeg povrća, uz bećar paprikaš, uz boraniju u mleku, uz spanać...Lepe su na sve moguće načine.
Na kraju, za sve one dušebrižnike koji vole da kritikuju pržena jela, pohovana jela, debela i masna jela, obilna jela: Nikoga nije ubilo jelo, već preterivanje u jelu.I koliko vidim, umiru i od ne jela svi oni koji fanatično veruju da se izgladnjivanjem postiže ideal lepote.
Ja verujem da je umerenost i raznovrsnost hrane koju unosimo recept zdrave ishrane.
Sve vas mnogo volim i pozdravljam.
Ukoliko imate nekih nedoumica kako da napravite pljeskavice, pogledajte recept u slikama kako se prave.
